Savremena međunarodna trgovina = Contemporary International Trade

Bjelić, Predrag and Jelisavac Trošić, Sanja and Popović Petrović, Ivana (2010) Savremena međunarodna trgovina = Contemporary International Trade. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-142-3

[img] Text
Savremena medjunarodna trgovina.pdf - Published Version
Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives.

Download (2MB)

Abstract

Međunarodna trgovina je najdinamičnija aktivnost u svetskoj privredi. Tokom vekova ljudske istorije došlo je do značajnih promena u obimu i strukturi međunarodne trgovine. Ali najznačajnije promene u odvijanju međunarodne trgovine desile su se u drugoj polovini 20. veka i početkom 21. veka usled procesa globalizacije svetske privrede. Obim međunarodne trgovine se drastično povećao i na početku 21. veka iznosi preko 15 biliona USD. Iako je međunarodna trgovina bila značajno pogođena svetskom ekonomskom krizom iz 2008. godine njena vitalnost je dokazana brzim oporavkom svetskog izvoza tokom 2010. godine. U pogledu predmetne strukture međunarodne trgovine roba je i dalje dominantan proizvod u međunarodnoj razmeni. Njen udeo je oko 80% u ukupnoj međunarodnoj trgovini krajem prve decenije 20. veka. Ali sve značajniji segment međunarodnog poslovanja čini međunarodna razmena usluga. Zbog svoje prirode usluge su ograničene u učešću u međunarodnoj trgovini, u prvom redu zbog njihove nestalnosti i vezanosti za osobu izvršioca usluga, iako su dominantne u stvaranju društvenog proizvoda u većini država sveta. Usluge se često pripisuju i međunarodnoj robnoj trgovini jer su potporna aktivnost izvozu robe. Ali usled sve značajnijih procesa globalizacije i porasta tehnološke intenzivnosti savremene međunarodne trgovine za očekivati je povećanje udela usluga u svetskom izvozu u budućem periodu. Najnoviji proizvodi sa kojima se susrećemo u međunarodnoj trgovini su proizvodi intelektualne svojine. Iako je njihovo učešće sada negde oko 1% u svetskom izvozu oni postaju značajan segment međunarodnog transfera znanja i tehnologije. Na međunarodnu trgovinu proizvodima ljudskog duha značajno utiče režim zaštite ovih proizvoda, koji je u većini država sveta slab ili nepostojeći. Važna savremena tendencija je i promena strukture robnog izvoza budući da sada dominiraju industrijski proizvodi, a ne primarni proizvodi koji su bili dominantni do šezdesetih godina 20. veka. Industrijski proizvodi učestvuju sa oko 56% u svetskom izvozu, prema podacima iz 2007. godine. Primarni proizvodi predstavljaju proizvode sa niskom novododatom vrednošću, ulaže se onoliko rada koliko je potrebno da se ovi proizvodi pribave iz prirode i u bitno nepromenjenom obliku plasiraju na svetsko tržište. Primarni proizvodi su dugo bili dominantni proizvodi u međunarodnoj trgovini. Primarni proizvodi se dele u dve značajne grupe: poljoprivredne proizvode i proizvode rudarstva. Poljoprivredni proizvodi su veoma značajan segment savremene međunarodne trgovine. Oni zauzimaju posebno mesto u proizvodnoj i trgovinskoj strukturi svake zemlje. Razlog tome nalazi se u dalekoj istoriji, u periodima nastanka država kao institucija, pa i ranije, u vreme postojanja gradovadržava, koji su međusobno trgovali upravo poljoprivrednim proizvodima, tako da su poljoprivredni proizvodi obeležili početke međunarodne trgovine. Razvoj međunarodne trgovine može se paralelno posmatrati sa razvojem međunarodne trgovine poljoprivrednim proizvodima. Vekovima se trgovalo žitaricama, začinima, šećerom, duvanom, kafom, čajem. Organizovane su prve aukcije i osnivane prve berze, a na njima su prodavani upravo poljoprivredni proizvodi. U dvadesetom veku došlo je do promene u strukturi spoljne trgovine u korist industrijskih proizvoda, što je posebno izraženo u drugoj polovini dvadesetog veka, kada je došlo do značajnog pada učešća svih primarnih proizvoda. U izvoznoj strukturi mnogih zemalja našli su se poljoprivredni proizvodi i njihova ponuda na međunarodnom tržištu koja je prevazilazila potrebe, uslovila je još polovinom prošlog veka izražen pad cena, a većina zemalja izvoznica poljoprivrednih proizvoda zaostajala je u daljem privrednom razvoju. Do početka novog veka i učešće poljoprivrednih proizvoda u strukturi svetskog izvoza značajno je smanjeno. Od početka novog veka, uočava se porast cena poljoprivrednih proizvoda, odnosno raste vrednost izvoza, ali učešće izvoza poljoprivrednih proizvoda u strukturi svetskog robnog izvoza karakteriše stalno opadanje. Najvažniji učesnici u međunarodnoj trgovini poljoprivrednim proizvodima su: SAD, EU, Kanada, Brazil, Kina, Argentina. O regulisanju međunarodne trgovine poljoprivrednim proizvodima bilo je reči i za vreme gotovo pedesetogodišnje primene Opšteg sporazuma o međunarodnoj trgovini i carinama, ali je najznačajniji momenat donošenje Sporazuma o poljoprivredi, kao rezultata Urugvajske runde pregovora i stvaranje Svetske trgovinske organizacije. Sporazumom o poljoprivredi određen je dugoročan cilj, a to je uspostavljanje tržišno orijentisanog sistema trgovine poljoprivrednim proizvodima. Od posebnog interesa su i dalje aktuelni pregovori koji se vode upravo pod okriljem Svetske trgovinske organizacije. Neizvesnost ovih pregovora svakako da je uslovljena posebnim karakterom poljoprivrede, odnosno njenim strateškim značajem za sve zemlje sveta, koje su, da bi zaštitile domaću poljoprivrednu proizvodnju, u proteklim decenijama koristile veliki broj mera, koje su samo prilagođavale zahtevima i novousvojenim pravilima na međunarodnom nivou, pa je zato veoma teško okončati ovaj proces. Proizvodi rudarstva uključuju sve proizvode pribavljene iz prirode i koji služe kao sirovine za dalju preradu. Ove proizvode delimo u dve velike grupe proizvoda: rude i metale i goriva (energente). Rude i metali predstavljaju mineralne sirovine koji se ekonomski i tehnološki mogu dobijati iz zemnih ležišta i koristiti u industrijskoj preradi. Njihov udeo u međunarodnoj trgovini se kreće oko 3% ali je značajno porastao na 6%, sa porastom cena ovih proizvoda na svetskom tržištu na početku 21. veka. Glavni proizvod ruda su metali koji su osnova razvoja savremene industrije. Od metala su najznačajniji gvožđe, odnosno čelik, i šest najvažnijih obojenih metala – bakar, nikl, aluminijum, olovo, cink i kalaj. Čelik i gvožđe se uvek posmatraju odvojeno, u sklopu industrijskih proizvoda. Ako posmatramo kontinentalnu strukturu svetskog izvoza ruda i obojenih metala možemo zapaziti da je najznačajniji izvoznik obe grupe proizvoda, prema podacima iz 2007. godine, Evropa koja je daleko ispred svih ostalih regiona sveta. Značajni izvoznici ruda su i Azija i Latinska Amerika, dok su značajni izvoznici obojenih metala Azija i Severna Amerika. U uvozu ruda u svetu se ističu Azija pa zatim Evropa. U uvozu obojenih metala u svetu značajni subjekti su bili Evropa, Azija pa Severna Amerika, tri najznačajnija industrijska regiona sveta. Važno je napomenuti da je proizvodnja najznačajnijih metala danas koncentrisana u malom broju zemalja. Za većinu metala prve tri zemlje u njihovom izvozu ostvaruju kumulativno učešće od preko 50%. Ali značajni nosioci ove trgovine su transnacionalne kompanije koje u punoj meri kontrolišu međunarodna tržišta ruda i obojenih metala. Cene ovih proizvoda tokom celog 19 i 20. veka su imale opadajući trend, ali je došlo do značajnog porasta njihovih cena početkom 21. veka, kao rezultat uspona mnogih velikih privreda. Goriva obuhvataju sve sirovine koje služe kao energenti, kao što su ugalj, nafta i gas. Najvažnija osobina goriva koje je korisno za proizvodnju i posebno za trgovinu je da se ono može uskladištiti za buduću upotrebu. Goriva su osnova energetskog sektora privrede bez koga se ne može zamisliti razvoj bilo koje grane industrije. Osim toga, energenti su, pored hrane i čelika, uvek spadali u kategoriju strateških proizvoda. Učešće energenata u međunarodnoj robnoj trgovini tokom druge polovine dvadesetog veka je variralo, ali su bili jedini proizvodi iz grupe primarnih proizvoda koji su beležili rast svog učešća. To dokazuje njihov veliki značaj i ukazuje na neophodnost njihovog učešća u industrijskoj proizvodnji. Učešće goriva u međunarodnoj robnoj trgovini se sa 10,3% u 1955. godini popelo na čak 17,2%, prema podacima iz 1978. godine, da bi njihovo učešće prema podacima iz 2005. godine iznosilo 13,8% od ukupne svetske robne trgovine. Ovaj skok u učešću se može objasniti ne samo povećanom potrošnjom energenata u posmatranom periodu, posebno nafte, već i značajnim porastom cena ovog energenta, posebno tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka što je vrednosno posmatrano povećalo njihovo ukupno učešće. Trgovina gorivima u svetu čini više od polovine ukupne trgovine primarnim proizvodima. U tome se može sagledati veliki značaj i uticaj koji imaju promene na tržištu goriva na celokupnu svetsku trgovinu, kao i podatak da udeo goriva u ukupnoj robnoj trgovini u svetu u 2007. godini iznosi 15%. Ovo je veoma visoka stopa udela za samo jednu grupu proizvoda u robnoj trgovini. Prema predviđanjima Međunarodne agencije za energiju, tražnja za primarnom energijom će se povećati za skoro 60% od 2002. do 2030. godine, po prosečnoj stopi rasta od 1,7% godišnje. Fosilna goriva će da nastave sa dominacijom u ukupnom korišćenju energije, a nafta će ostati i dalje najtraženiji izvor energije, iako će njen udeo u ukupnoj tražnji opasti. Tražnja za gorivom će biti najveća u transportnom sektoru, gde će iznositi dve trećine ukupne tražnje za naftom. Do 2030. godine predviđa se da će gas konačno da prestigne ugalj kao drugi po redu svetski izvor energije. Tražnja u sektoru energije će najviše zavisiti od tempa kojim će energetska efikasnost nastaviti da se poboljšava, posebno u sektoru transporta. Aktivnija zaštita životne sredine mogla bi da ubrza tempo u kome će alternativni izvori energije postati ekonomski isplativi i na taj način smanji očekivani rast tražnje za fosilnim gorivima. Industrijski proizvodi su proizvodi sa većim sadržajem novododate vrednosti i predstavljaju proizvode koji su značajnije finalizovani, u odnosu na primarne proizvode. Značajni izvoznici ovih proizvoda su bile razvijene zemlje, ali usled procesa globalizacije i transnacionalizacije, koji su doveli do pojave deindustrijalizacije razvijenih zemalja, kao sve značajniji izvoznici industrijskih proizvoda nameću se zemlje u razvoju. Pojedinačno posmatrano najznačajniji izvoznici industrijskih proizvoda su Evropska unija, NR Kina i SAD. Industrijski proizvodi se uglavnom klasifikuju prema sektoru industrije iz koga vode poreklo. Kao najznačajniji segment industrijskih proizvoda u međunarodnoj trgovini izdvojili bi mašine i transportna sredstva. U ovoj grupi pojedinačno najznačajnije grupe proizvoda su kancelarijska i telekomunikaciona oprema i automobili. Osim mašina i transportnih sredstava značajno učešće u međunarodnoj trgovini ostvaruju i hemijski proizvodi. U strukturi svetske trgovine sve veći udeo imaju industrijski proizvodi koji su visoko-tehnološki intenzivni. To su proizvodi koji u svojoj vrednosti sadrže visok nivo troškova istraživanja i razvoja. Ali tekovina savremene svetske trgovine je i rastući značaj transnacionalnih kompanija, koje prema procenama UNCTAD-a, utiču na 2/3 svetske trgovine. Veliki deo međunarodne trgovine se danas odvija kao intrafirmska trgovina, što značajno utiče na strukturu međunarodne trgovine jer se sve više izvoze delovi i poluproizvodi a manje finalni proizvodi. Gvožđe i čelik su osnovni inputi velikog broja industrijskih grana, pa dobro organizovana proizvodnja ovih osnovnih metala ima značajan uticaj na celokupni privredni razvoj zemalja. Gvožđe je metal koji je najjeftiniji i koji se najviše koristi u svetu i ono je nezamenljiv konstrukcioni materijal. Čelik je legura gvožđa i ugljenika. Kada posmatramo period od 1980. godine do danas izvoz gvožđa i čelika je varirao. Međutim, izvoz gvožđa i čelika doživeo je najveći rast u periodu od 2000-2007. godine, kada je rastao godišnje u proseku za 22%. Na taj način se vrednost izvoza gvožđa i čelika popela na 474 milijarde USD u 2007. godini, što čini 3,5% udela u svetskoj robnoj trgovini, što nije zanemarljiv procenat naročito kada imamo u vidu da se radi o sirovinama. Ukoliko umesto ukupne robne trgovine posmatramo udeo u trgovini industrijskim proizvodima na gvožđe i čelik otpada 5% udela od ukupne trgovine industrijskim proizvodima. Ako svet posmatramo po regijama najveći svetski izvoznik gvožđa i čelika je Zajednica nezavisnih država, ali je ujedno i veliki uvoznik ovih materijala. Region koji najviše uvozi gvožđe i čelik je Bliski Istok koji ujedno ima i ubedljivo najmanji udeo izvoza u ukupnoj robnoj trgovini. Od početka dvadeset prvog veka pa do danas Evropa je zadržala skoro isti udeo u svetkom izvozu gvožđa i čelika i to skoro polovinu posmatrano u odnosu na sve druge regije u svetu. Slična je situacija i u Aziji gde je došlo do manjeg rasta udela izvoza gvožđa i čelika u svetskom izvozu od početka dvadeset prvog veka. Vodeći izvoznik, a ujedno i uvoznik gvožđa i čelika poslednjih godina je Evropska unija. Posle EU najveći izvoz ostvaruje Kina, koja je ujedno i neto izvoznik gvožđa i čelika, dok je približno istu vrednost neto izvoza ostvario Japan, što svrstava ove dve zemlje u vodeće neto izvoznike gvožđa i čelika. Sa druge strane Sjedinjene Američke Države su zauzele prvo mesto među neto uvoznicama gvožđa i čelika. Najveći rast u izvozu gvožđa i čelika tokom perioda 2000-2007 imala je Kina sa prosečnom godišnjom procentualnom promenom od 42%. Na strani uvoza u istom periodu najveći rast u svom uvozu su ostvarile Indija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija. Međunarodna trgovina hemijskim proizvodima, je novijeg datuma u odnosu na međunarodnu trgovinu poljoprivrednim i tekstilnim proizvodima. Do perioda tehničkog progresa i industrijske revolucije, ovom grupom proizvoda gotovo da se samo sporadično trgovalo. U pogledu obima trgovine, tokom proteklih vekova, učešće hemijskih proizvoda gotovo da je zanemarljivo. Hemijski proizvodi tokom dvadesetog veka, dele sudbinu svih ostalih industrijskih proizvoda, bar kad je u pitanju porast učešća u međunarodnoj trgovini, što je evidentno za industrijske proizvode u odnosu na primarne u datom periodu. Od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do osamdesetih godina prošlog veka, učešće hemijskih proizvoda u strukturi svetskog izvoza kontinuirano raste, sa periodom stagnacije tokom devedesetih. Razlika u odnosu na većinu drugih industrijskih proizvoda jeste činjenica da je do procvata međunarodne trgovine hemijskim proizvodima došlo tek u dvadesetom veku. Ova grupa proizvoda već decenijama beleži stope uravnoteženog rasta, gotovo bez oscilacija. I dok je učešće hemijskih proizvoda u strukturi međunarodne trgovine gotovo jednako iz godine u godinu, vrednost izvoza hemijskih proizvoda je više nego duplirana, u kratkom periodu, od početka do kraja prve decenije dvadesetprvog veka. Čak i tokom godina kada je izvoz ostalih industrijskih proizvoda bio u padu, izvoz hemijskih proizvoda je beležio stope rasta. To se dešavalo najviše zahvaljujući samo jednoj grupi hemijskih proizvoda, odnosno, farmaceutskim proizvodima. U pogledu regionalne strukture izvoza i hemijskih proizvoda nema većih odstupanja, odnosno, najveći izvoznici su i u ovom slučaju: EU, SAD, Japan, Kina i Švajcarska. U protekloj deceniji, značajan je porast udela farmaceutskih proizvoda u međunarodnoj trgovini hemijskim proizvodima. Ovaj rast je toliko izražen da je u istom periodu doprineo održanju udela hemijskih proizvoda u strukturi svetskog izvoza, koji bi opao, da nije bilo farmaceutskih proizvoda. Podaci koji se odnose na prvu deceniju 21. veka mogu samo da ohrabre očekivanja daljeg porasta učešća farmaceutskih proizvoda u svetskoj trgovini. Mašina je svaki uređaj koji koristi energiju da bi izvršio određenu aktivnost, dok se oprema definiše kao oruđe ili sredstvo koje je neophodno za poduhvat ili za obavljanje neke usluge. Transportna oprema se sastoji od opreme za pomeranje ljudi i objekata sa jednog mesta na drugo, izuzimajući sličnu opremu koja se koristi u domaćinstvima za finalnu potrošnju. Ovi pojmovi obuhvataju veoma raznovrsne grupe aparata i proizvoda i najbolje ih je sagledati kroz Standardnu međunarodnu trgovinsku klasifikaciju. Mašine i transportna oprema su proizvodi koji imaju najveće učešće u svetskoj robnoj trgovini od svih industrijskih proizvoda, kako 1955. godine (21%) tako i 2005. godine (oko 38% svetske robne trgovine). Kod posmatranja trgovine ovim proizvodima ističe se da je najviša godišnja procentualna promena ostvarena (1985-90. god) u izvozu kancelarijske i telekomunikacione opreme, a slede je po uspehu automobilski proizvodi. Tom procentu doprinela je Azija kao region koji je ostvario najviši i izvoz i uvoz kancelarijske i telekomunikacione opreme, dok je slede Severna Amerika i Evropa. Sa druge strane udeo automobilske industrije u trgovini industrijskih proizvoda je čak 12,5%. Kada vidimo kako se odvijala međunarodna trgovina posmatrano po regijama ističe se regija Australije, Japana i Novog Zelanda sa visokim udelom proizvoda automobilske industrije u ukupnom izvozu robe te regije. Ovako visokim procentima je najviše doprineo izvoz Japana kao vodeće države te regije. Tokom dvadeset prvog veka uopšte dolazi do uzlaznog trenda trgovine mašinama i transportnom opremom u svetu. Od istorijskog značaja za razvoj međunarodne trgovine, odmah iza poljoprivrednih proizvoda, nalaze se tekstilni proizvodi, kojima se takođe veoma mnogo trgovalo u prethodnim vekovima. Najznačajniji momenti tokom industrijske revolucije vezuju se upravo za tekstilne proizvode. Prve industrijske sile formirane su upravo na osnovu povećanja proizvodnje tekstilnih proizvoda, što je dalje uslovilo veliki porast međunarodne trgovine početkom dvadesetog veka. Slično kao i u slučaju poljoprivrednih proizvoda, dvadeseti vek donosi smanjenje proizvodnje i izvoza tekstilnih proizvoda. To je naročito očigledno u drugoj polovini dvadesetog veka, kada dolazi do primene spoljnotrgovinskih ograničenja upravo u trgovini tekstilnim proizvodima, a najviše ih primenjuju Razvijene zemlje, kako bi usporile i onemogućile izvoz tekstilnih proizvoda iz ZUR. Međunarodno tržište tekstila svakako da je nedostupno za ZUR, ali i za RZ, upravo zbog postojanja visokih carinskih stopa i usled primene različitih spoljnotrgovinskih ograničenja. Početkom 21. veka tekstilni proizvodi i odeća beleže kontinuiran pad učešća u strukturi međunarodne trgovine, iako je primećen porast vrednosti međunarodne trgovine ovim proizvodima. S obzirom da je pad učešće tekstila u strukturi svetskog izvoza kontinuiran u proteklih desetak godina, očekuje se dalji nastavak ovakve tendencije. Odeća se nalazi u nešto povoljnijem položaju u odnosu na tekstilne proizvode, odnosno ostvarena je veća vrednost izvoza odeće od vrednosti izvoza tekstila. Najveći izvoznici tekstila su: EU, Kina, Hong Kong, SAD, Koreja. Slična je i regionalna struktura kada je izvoz odeće u pitanju: Kina, EU, Hong Kong, Turska. Početak dvadesetprvog veka obeležen je prestankom važenja Sporazuma STO o tekstilu, kao i prestankom primene kvantitativnih ograničenja, mada su uvedena nova ograničenja, koja se primenjuju samo u slučaju Kine. Kina je nakon učlanjenja u STO, u pogledu tekstila ugrozila mnoge druge zemlje izvoznice i značajno doprinela porastu vrednosti svetskog izvoza odeće. Međunarodna trgovina uslugama je praćena statistički izdvojeno od robe tek u poslednjih tridesetak godina. Pored toga što se može reći da je u celokupnom posleratnom periodu svetska trgovina rasla brže od svetske proizvodnje, trgovina uslugama je rasla još brže. Statistika Svetske trgovinske organizacije, sektor usluga posmatra kao sektor komercijalnih usluga koji se sastoji od usluga transporta, putovanja i ostalih usluga. Sve tri vrste komercijalnih usluga u poslednjih desetak godina su ostvarile porast vrednosti izvoza, koja se u tom periodu čak i udvostručila. Najvažniji izvoznici komercijalnih usluga su: Evropska unija, SAD, Japan i Kina. I grupa ZUR je upravo u sektoru usluga pronašla svoju priliku za brži razvoj. Na multilateralnom nivou, trgovina uslugama je regulisana Opštim sporazumom o trgovini uslugama, koji sadrži opšte i specifične mere. Za sektor usluga i nastavak pregovora o liberalizaciji međunarodne trgovine uslugama, nakon završetka Urugvajske runde pregovora, od najvećeg značaja je četvrta Ministarska konferencija održana u Dohi, u čijem Razvojnom planu se nalaze i Uputstva i procedure za pregovore o uslugama. Nakon Dohe, umesto zahtevane konkretizacije planiranih aktivnosti, došlo je do usporavanja pregovora. I sama Doha runda nije okončana, ni posle devet godina od započinjanja, a u isto vreme zemljama kandidatima za članstvo u STO postavljaju se sve oštriji zahtevi koje moraju da ispune kako bi postale članice. Intelektualna svojina je proizvod intelekta koji je vlasništvo pojedinca ili organizacije, i koji prema tome može da odabere da ga slobodno koristi ili da ga ustupi drugom licu, sa tim da kontroliše njegovu dalju upotrebu. Pošto intelektualna svojina nema svoj materijalni oblik pojave i odnosi u privredi i društvu u vezi sa njom regulišu se putem prava intelektualne svojine. Sistem pravne zaštite intelektualne svojine, kako u nacionalnim tako i u međunarodnim okvirima, je projektovan da od njega imaju koristi i njegov tvorac i društvo u celini. Zauzvrat pruženoj zaštiti, društvo ima višestruke koristi od takvih prava, kao što su stimulacija inovacija i kreativnosti, održavanje lojalne konkurencije i ohrabrivanje proizvodnje najraznovrsnijih roba i usluga, unapređenje tehnološkog i kulturnog razvoja i slično. Intelektualna svojina je prožimajući faktor ubrzanog ekonomskog napretka pa su zemlje koje su znale da naplate intelektualnu svojinu doživele razvoj sopstvene privrede i ostvarile snažan, nekad i monopolski, položaj na međunarodnom tržištu. U industrijskim sektorima, gde značajan faktor rasta predstavljaju ulaganja u intelektualnu svojinu i širenje baze znanja, sve su više prisutne strane direktne investicije. Možemo i dalje očekivati rast značaja intelektualne svojine sada već kao novog oblika međunarodne trgovine (pored trgovine robom i trgovine uslugama). Istražujući međunarodnu trgovinu intelektualnom svojinom suočavamo se sa velikim problemima kod statističkog obuhvatanja. Proizvodi ljudskog duha, slično kao i usluge, nemaju materijalnu supstancu pa je teško registrovati njihov prelazak preko nacionalnih granica. Međunarodna trgovina intelektualnom svojinom se obavlja kao međunarodni transfer neopredmećene tehnologije i uključuje sva plaćanja i naplate između rezidenata i nerezidenata u vezi sa dozvolom za korišćenje neopredmećenih, neproizvedenih, nefinansijskih dobara i vlasničkih prava, kao što su patenti, autorska prava, žigovi, franšizing i proizvodnih procesa, ali i za korišćenje proizvedenih prototipova dogovorenim licencnim ugovorima. SAD je vodeća zemlja, a Japan i Švedska slede kao najveći neto izvoznici neopredmećene tehnologije. Intenzivirana međunarodna konkurencija stimulisala je naučne i tehnološke inovacije, kao i ubrzanje tempa tehnoloških promena. Japan već petnaest godina (1990-2005) drži vodeću poziciju prema broju patentnih familija. Sledi ga SAD, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska, dok im se približava ubrzano i Kina. Ako posmatramo patentne prijave prema polju tehnologije u kojima su ostvarene vidimo da vodeće mesto zauzima kompjuterska tehnologija, a u ovoj oblasti je i najveća konkurencija na tržištu. Posle kompjutera slede električna mašinerija i uređaji, medicinska tehnologija, audiovizuelna tehnologija i telekomunikacije. Sva ova polja ljudske delatnosti imaju visoka ulaganja u istraživanje i razvoj. Znakovi usporavanja u korišćenju prava intelektualne svojine zbog svetske ekonomske krize mogu biti viđeni već u 2007. godini. Međutim, istorija je dokazala da su kompanije i zemlje koje nastavljaju da investiraju u nove proizvode i inovacije tokom vremena ekonomskih recesija iste one koje će biti najbolje pozicionirane da poberu sve prednosti svetskog oporavka onda kada on stigne. Analiza međunarodne trgovine je uvek uzimala državu kao ključnog subjekta i ugao posmatranja. Ali usled procesa transnacionalizacije svetske privrede transnacionalne kompanije su uspele da postanu ne samo nosilac međunarodnog poslovanja već i subjekt međunarodne trgovine. Ove kompanije danas dominiraju u međunarodnoj trgovini, kontrolišu značajan udeo u svetskoj proizvodnji i monopolisale su međunarodni transfer tehnologije i znanja. Transnacionalne kompanije putem stranih direktnih investicija, kao oblika kretanja privatnog kapitala preko međunarodnih granica, osnivaju svoje filijale u inostranstvu i preko njih organizuju distribuciju proizvoda ali i proizvodnju (međunarodna proizvodnja). Velika aktivnost ovih kompanija se beleži u slobodnim proizvodnim zonama, kao delovima carinske teritorije određene zemlje u kojima važe preferencijalni carinski i poreski režim. Klasična statistika spoljne trgovine samo registruje sve prodaje u inostranstvo sa određene carinske teritorije kao njen izvoz, i sve kupovine kao uvoz. Ali budući da se značajan deo ovih poslovnih transakcija odvija kao intrafirmska trgovina zvanična statistika spoljne trgovine o ovome ne pruža pouzdane podatke. Zbog toga se sada razvija novi koncept statističkog obuhvatanja međunarodne trgovine koji obuhvata i poslovanje transnacionalnih kompanija – statistika međunarodne trgovine stranih filijala (FATS). Ona prodaje iz određene zemlje, ukoliko su učinjene iz neke od stranih filijala, pripisuje zemlji krajnjeg investitora a ne zemlje izvoza po klasičnoj statistici spoljne trgovine. Podaci dobijeni primenom ovog novog statističkog okvira nam prikazuju jasniju sliku o značaju transnacionalnih kompanija i najznačajnijih razvijenih zemalja kao glavnih izvorišta matičnih kompanija. Kada govorimo o aktivnosti transnacionalnih kompanija obično se iznose podaci o ulaznim i izlaznim tokovima stranih direktnih investicija. Ali ovi podaci, deo statistike stranih investicija, pokazuju samo monetarni aspekt investiranja, dok ne pokazuju poslovnu aktivnost transnacionalnih kompanija, posebno ne onaj segment poslovanja stranih filijala. Primena FATS koncepta u statistici međunarodne trgovine upravo daje informacije o poslovanju transnacionalnih kompanija, kroz poslovanje njihovih stranih filijala. Ulazni FATS tokovi (Inward FATS) pokazuju aktivnost stranih filijala koje one ostvaruju na teritoriji jedne posmatrane zemlje. Izlazni FATS tokovi (Outward FATS) pokazuju aktivnost stranih filijala koje su pod kontrolom matičnih kompanija iz posmatrane zemlje, a koje posluju u ostatku sveta. Pravilo je da najrazvijenije privrede imaju veće izlazne FATS tokove nego ulazne FATS tokove, kao što je to slučaj kod SAD, Nemačke, Japana i Francuske, što znači da se njihov kapital više plasira u svetu, gde filijale njihovih kompanija većinski posluju, nego što imaju prijem stranog kapitala. Kod manjih, a razvijenih privreda, situacija je obratna, jer one imaju veće ulazne FATS tokove nego izlazne FATS tokove, što znači da mnogo više strane filijale posluju u njihovoj privredi nego što je poslovanje filijala njihovih kompanija u svetu. Imajući u vidu da su razvijene zemlje značajno izvorište privatnog kapitala i u procesu deindustrijalizacije sele svoje proizvodne pogone u manje razvijene zemlje, možemo zaključiti da većina razvijenih zemlja ima potcenjen izvoz koji je iskazan po klasičnoj statistici u odnosu na izvoz izračunat po FATS konceptu, dok je kod većine zemlja u razvoju obrnuta situacija pa je njihov izvoz precenjen. Pitanje koje ostaje otvoreno je kako se raspodeljuje korist koja se stvara međunarodnom trgovinom između zemlje domaćina filijale i matične zemlje. Kao međunarodna privredna aktivnost međunarodna trgovina je veoma dinamična i “otporna” na mnoge krizne situacije u svetskoj privredi. Ali u istoriji je dolazilo do velikih privrednih svetskih kriza koje su pogubno delovale na tokove međunarodne trgovine. Prva takva kriza, zabeležena 1929. godine, poznata kao velika ekonomska kriza, je počela u SAD, ali se kasnije proširila i na druge krajeve sveta. Posle period veoma dinamičnog rasta međunarodne trgovine tokom druge polovine 20. veka, značajna svetska ekonomska kriza se ponovila tokom 2008. godine. U uslovima globalizacije svetske privrede i značajnog intenziteta privrednih veza između zemalja u svetu efekti krize se brzo šire iz zemlje žarišta u ostale zemlje. Ekonomska kriza se između zemalja prenosi preko dva kanala: međunarodnih trgovinskih tokova i preko tokova kretanja privatnog kapitala. Prvi tok transmisije krize, kroz međunarodne trgovinske tokove, podrazumeva smanjenje uvoza u zemlju gde se rasplamsala kriza, što za zemlje njene spoljnotrgovinske partnere znači trenutno smanjenje izvoza u tu zemlju. U iščekivanju ostvarenja multilateralne liberalizacije, tokom prve decenije novog veka potpisan je veliki broj novih regionalnih trgovinskih sporazuma. Kao što su, u nekoliko poslednjih decenija dvadesetog veka, mnoge zemlje postale članice regionalnih ekonomskih integracija, usled postojanja opravdanih sumnji u izvesnost pregovora o liberalizaciji vođenih u okviru Urugvajske runde pregovora, tako je i tokom prve decenije novog veka, došlo do potpisivanja novih regionalnih sporazuma. Iznenađujuća je činjenica da je broj ovih sporazuma povećan čak i nakon osnivanja Svetske trgovinske organizacije, što se može protumačiti kao konkretizacija sumnji da će do ostvarenja multilateralne liberalizacije uopšte i doći, što je posebno očigledno nakon pete Ministarske konferencije održane u Kankunu, sa zaključcima koji se odnose na novo odlaganje ostvarenja ciljeva definisanih u Razvojnom planu iz Dohe. Regionalni trgovinski sporazumi obuhvataju različite nivoe saradnje, ali je svima zajednička trgovinska saradnja. Većina se odnosi na formiranje zone slobodne trgovine. Zaključuju ih bar tri države iz jednog regiona, pa se zato nazivaju regionalni trgovinski sporazumi, a primenom ovih ugovora nastaju regionalne trgovinske integracije. Ukoliko dođe i do proširenja saradnje zemalja potpisnica na oblasti poput investicione, ili monetarne politike, tada govorimo o regionalnoj ekonomskoj integraciji. Regionalne ekonomske integracije svoj razvoj započinju prvenstveno potpisivanjem regionalnih preferencijalnih trgovinskih sporazuma, kojima se omogućuje odvijanje trgovinskih tokova na teritorijama zemalja članica, prema povoljnijim uslovima, kao što su snižene carine, ili ukinute necarinske barijere u trgovini između zemalja članica. Povećanje broja regionalnih trgovinskih sporazuma i produbljivanje saradnje, koja bi se vremenom mogla preneti i na saradnju u oblasti politike i bezbednosti, svakako da je i izazov, ali i prilika za dvadesetprvi vek koji je postavljen pred mnoge članice STO i pred multilateralni trgovinski sistem. Sa jedne strane, obavljanje trgovine prema preferencijalnom tretmanu, može pomoći Zemljama u razvoju koje su članice ovih integracija, u procesu primene reformi na domaćem planu, kako bi se lakše i brže prilagodile zahtevima svetskog tržišta. To bi dalje, na multilateralnom nivou, trebalo da pojača sveopštu otvorenost i konkurentnost u međunarodnoj trgovini. Sa druge strane, stvaranje većeg broja regionalnih integracija, čije se oblasti delovanja dotiču i oblasti koje su regulisane multilateralnim sporazumima, moglo bi usloviti nedostatak transparentnosti i predvidivosti u međunarodnim trgovinskim odnosima, što i čini sistem Svetske trgovinske organizacije. Međunarodna trgovina je aktivnost koja će se dinamično razvijati i u budućnosti. Značajan napredak je sve češće obavljanje međunarodne trgovine uz primenu informaciono-komunikacionih tehnologija. Ali sigurno je da će doći do još većih strukturnih promena u međunarodnoj trgovini u budućnosti.

Item Type: Book
Depositing User: Ana Vukićević
Date Deposited: 01 Jul 2024 13:03
Last Modified: 01 Jul 2024 13:03
URI: http://repozitorijum.diplomacy.bg.ac.rs/id/eprint/1327

Actions (login required)

View Item View Item