Ukrajinska kriza: 2013-2019.

Petrović, Dragan and Bukvić, Rajko (2019) Ukrajinska kriza: 2013-2019. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-272-7

Text Ukrajinska kriza.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (6MB)

Abstract

Ukrajina je od nestanka SSSR-a i dobijanja nezavisnosti funkcionisala kao samostalna država i članica Zajednice nezavisnih država. Postojanje izvesnih identitetskih, istorijsko- civilizacijskih razlika regiona, pre svega na liniji severozapad- jugoistok, u najvećem je apsorbovao izborni sistem, pa su se smenjivali predsednici republike, premijeri i vlade koji su bili pripadnici ili zapadnoukrajinske ili istočnoukrajinske koncepcije. Rezultati izbora redovno su bili prilično tesni. Posebno nakon 2000. formirale su se kao vodeće Partija regiona, najjača stranka u zemlji, i njen lider Viktor Janukovič i Kompartija Pjotra Simonenka – obe stranke Jugoistoka („proruske“), i s druge strane Blok Julije Timošenko i Naša Ukrajina Viktora Juščenka, vodeće u okviru zapadnoukrajinske koncepcije. Međutim, „Narandžasta revolucija“ krajem 2004. godine poništila je protestima pobedu na izborima za predsednika republike tadašnjem premijeru Janukoviču, a na ponovljenim izborima pobedio je Juščenko. U sledećem petogodišnjem periodu, kada je ponovo Janukovič postao predsednik vlade na osnovu rezultata parlamentarnih izbora 2006, predsednik Juščenko raspušta vladu i parlament sumnjivim obrazloženjem, što nakon vanrednih izbora dovodi na vlast zapadnoukrajinsku koncepciju s Julijom Timošenko na čelu. U rusko-gruzijskom ratu, javno mnjenje u Ukrajini saznaje da je predsednik Juščenko tajno slao oružje Gruziji i sarađivao s NATO-m. On dolazi i u sukob s premijerkom Timošenko koja jeste za EU, ali ne i za ulazak u NATO. Na predsedničkim izborima početkom 2010. Juščenko dobija svega 5% glasova izašlih birača, a Janukovič pobeđuje u drugom krugu ispred Timošenkove. Novu vladu formiraju proruske stranke Partija regiona, u kontinuitetu najjača u zemlji i Kompartija. U periodu od 2010. do 2013. Janukovič i premijer Azarov potpisali su više ugovora s Rusijom, ali se nisu bitno približili ni EU ni Carinskom savezu. Vlast je verovatno načinila veliku političku grešku osudivši na zatvor zbog navodne korupcije bivšu premijerku Juliju Timošenko. Kada je vlast u jesen 2013. odbila da potpiše SSP s EU, dolazi do žestokih protesta opozicije. Iako je u februaru 2014. posredstvom ministara spoljnih poslova zemalja EU došlo do sporazuma vlasti i opozicije o obostranom popuštanju i traženju kompromisa u budućim parlamentarnim i predsedničkim izborima, deo demonstranata suprotno dogovoru, nasilnim metodama zauzima vladine institucije u centru Kijeva. Predstavnici vlasti na Jugoistoku na skupu u Harkovu ističu da ne priznaju rezultate uličnog nasilnog prevrata u Kijevu, pa sledećih meseci na tim prostorima dolazi do masovnih demonstracija i nezadovoljstva (tzv. „rusko proleće“ na Jugoistoku). Vremenom sve više dolazi do nasilja, a vakuum u legitimitetu se teži popuniti predstavnicima nove vlasti u Kijevu, zakazivanjem prevremenih predsedničkih izbora 25. maja. Međutim, Krim se referendumom izjasnioza povratak u sastav Rusije, što Moskva prihvata sredinom marta i to smatra svršenim činom. U Donjeckoj i Luganskoj administrativnoj oblasti dolazi do masovnog iskazivanja želje za otcepljenjem od Ukrajine. Početkom maja dolazi do pogroma u Odesi, u kome je stradalo više desetina antimajdanskih demonstranata od neonacističkih grupa prispelih iz Galicije i lokalnih ekstremista. Sve to radikalno rasplamsava ukrajinsku krizu, koja ubrzo prerasta u pravi rat na istoku, kada su kijevske vlasti poslale policiju, a potom i vojsku da pokori samoproglašene republike u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, dok je brojnih incidenata i sukoba manjeg intenziteta bilo i u drugim oblastima Jugoistoka. Kriza vremenom dobija i međunarodni karakter jer zapadne sile uvode ekonomske sankcije Rusiji zbog prisajedinjenja/aneksije Krima. Rusija ne ulazi direktno u sukob s Ukrajinom, iako prebacuje značajne vojne snage na manevre uz ukrajinsku granicu. Ona priznaje Petra Porošenka za predsednika Ukrajine, izabranog u izrazito neregularnim uslovima maja 2014, u pokušajima da se pronađe kompromis. Međutim, Porošenko se potpuno stavio na političku platformu prevrata iz februara. U novoj vlasti u Kijevu nakon februara 2014. ističu se ekstremisti i dolaze do izražaja izrazito desničarski i neonacistički elementi. U samoproglašenim republikama Donjeckoj i Luganskoj, kao da nema u ovom periodu dovoljno sluha za kompromis, pa se nastavlja ratna opcija. Tokom leta front u Novorusiji, odnosno Donjeckoj i Luganskoj oblasti se stabilizuje i proruski borci uspevaju da zaustave ukrajinsku armiju i da je od polovine avgusta nateraju na povlačenje, okružuju i zarobljavaju njene znatne efektive. Tako je 5. septembra 2014. potpisano primirje, a potom i sporazum u Minsku koji zapravo potvrđuje status quo. Međutim, u januaru 2015. ukrajinske snage napadaju tzv. Novorusiju, odnosno otcepljene delove Donjecke i Luganske oblasti. U toku sledećeg meseca proruski borci su odneli pobedu kod Debaljceva, ponovo okruživanjem i zarobljavanjem brojnih ukrajinskih snaga. Sporazum Minsk II takođe je podvukao status quo ispravkom granice u korist Novorusije, naročito dobijanjem Debaljceva. Novorusija obuhvata blizu 40% teritorije administrativnih oblasti Donjecka i Luganska. U protekle četiri i po godine nije bilo nastavka ratnih dejstava i pored više slučajeva kršenja primirja. Stoga, može se konstatovati da je ukrajinska kriza u užem smislu trajala od jeseni 2013. do februara 2015. Međutim, u širem smislu ona je nastavljena, istina daleko manjim intenzitetom, i ispoljava se u zaoštrenim odnosima Kijeva i Moskve, u jednoj vrsti autokratskog pritiska centralnih vlasti Ukrajine na Jugoistok, gde je čak ukinut i ruski jezik kao drugi zvanični jezik, iako je on maternji za blizu tri četvrtine populacije u ovim oblastima. Crkveni raskol prouzrokovan time što je Vaseljenski patrijarh dao tomos za stvaranje Ukrajinske pravoslavne crkve paralelno s postojećom većinskom koja je pod patronatom Moskovskog patrijarha tokom 2018. produbio je ukrajinski sukob i krizu. Povremeno dolazi do puškaranja, većih ili manjih incidenata na istoku, na granici sa samoprolašenim republikama Novorusije, gde su međunarodni posmatrači. Izbor predsednika Zelenskog 2019. i održavanje parlamentarnih izbora u kojima njegova stranka dobija zapaženu ulogu u vladi, nagoveštava mogućnost smene političke garniture koja je došla na vlast u Kijevu preko februarskog puča 2014. Stavovi suprotstavljenih strana još uvek su prilično udaljeni, a u samoj Ukrajini u društvu i medijima je nametnut ekstremistički diskurs, pa se i tokom 2019. dešavaju takvi nasilni incidenti poput granatiranja televizija minobacačima u centru Kijeva koje organizuju tv most u komunikaciji s Rusijom. Deo zapadnih sila primenjuje dvojne standarde o Ukrajini, prelazi se olako preko preuzimanja vlasti nasilnim putem na ulici februara 2014, ne traže se demokratski standardi i zaštita ljudskih prava u mnoštvu slučajeva u kojima se odvajaju čitavi delovi stanovništva koji su ili Rusi ili s proruskim identitetom. U Evropi i u okviru nekih članica EU sve više preovlađuje raspoloženje da treba postepeno ukinuti sankcije Rusiji nametnute zbog ukrajinske krize, da se pomogne nalaženju kompromisa, a to će, između ostalog, omogućiti puna ljudska i grupna prava ruskojezičkom stanovništvu u Ukrajini koje je u većini na Jugoistoku, te dozvoliti puno funkcionisanje demokratskih standarda i izbornih prava. Suština ukrajinske krize dobrim delom upravo je u više slučajeva kršenja tih standarda i prava (egzemplarna su tri: poništavanje predsedničkih izbora 2004. i njihovo ponavljanje u neregularnoj atmosferi „Narandžaste revoulucije“, potom zloupotreba predsednika Juščenka ustavne klauzule da se može raspustiti vlada i parlament ukoliko je navodno ugrožena državna bezbednost, što je dovelo do obaranja Janukovičeve vlade 2006. i zakazivanje novih izborai nasilni prevrat februara 2014. Ti slučajevi ozbiljno su doveli u pitanje regularnost odvijanja izbornog procesa u Ukrajini svaki put na štetu Jugoistoka. Od tada se Ukrajina nije vratila u pređašnje stanje i ukrajinska kriza u izvesnom obliku i protivrečnostima i dalje traje, istina ne u ratnom obliku pune krize koji je okončan februara 2015. Njeno razrešavanje je moguće samo mirnim i demokratskim sredstvima i pregovorima, davanjem punih ljudskih i kolektivnih prava. Suviše je nategnuta i netačna konstatacija određenih krugova u Kijevu da je ukrajinska kriza posledica „ruske spoljne agresije”, protivrečnosti su mnogo dublje i nalaze se u najvećem u samoj Ukrajini, njenoj objektivnoj raznovrsnosti i razlikama. One se mogu prevazići uvažavanjem interesa obe strane, a ne nametanjem volje i identiteta jednoj strani. Naš utisak je da je Ukrajini potreban kompromis.

Actions (login required)

View Item