Ekološka bezbednost kao razlog odustajanja država od programa nuklearnog naoružanja

Stojanović, Bogdan (2020) Ekološka bezbednost kao razlog odustajanja država od programa nuklearnog naoružanja. Doctoral thesis, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka.

Text Disertacija.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (2MB)

Abstract

Fenomen odustajanja država od programa nuklearnog naoružanja iskustveno je češći nego finalizacija programa proizvodnjom ili nabavkom atomskog oružja. Pokretači nuklearne proliferacije daleko su više analizirani u nauci o međunarodnim odnosima i studijama bezbednosti, nego što je to slučaj sa obrnutim procesom. Istraživanje je pokazalo da je završetak programa nuklearnog naoružanja anomalija i da se veći broj država odlučuje za odustajanje od programa. Zašto je to tako, objašnjeno je analizom faktora koji utiču na nuklearizaciju i njihov odnos sa procesom denuklearizacije koji je višedimenzionalan. Odsustvo faktora koji deluju na nuklearizaciju ne uzrokuje nužno denuklearizaciju. Nemogućnost postojećih teorijskih pristupa da objasne sve slučajeve vojne denuklearizacije, podstaklo je autora da razvije sopstveni teorijski pristup koristeći se eklektičkim metodama. Teorijska dopuna uključuje uvođenje nezavisne varijable „ekološke bezbednosti“ u analizu koja utiče na proces denuklearizacije, što je i osnovna hipoteza istraživanja. Detaljna elaboracija pojma ekološke bezbednosti koji se proširuje i produbljuje, pritom ne razvodnjavajući ga do mere izjednačavanja sa opštim pojmom bezbednosti, pomogla je da se izbegnu teorijske aporije. Novi koncept „ekološke bezbednosti“ inkorporira u sebi tri osnovna elementa: bezbednost životne sredine, ljudsku bezbednost i održivost. Sprovođenje programa nuklearnog naoružanja nije jednosmeran proces, već trpi uspone i padove. Kao dodatni problem adekvatnog uvida u problematiku, nameće se neiskrenost država u nuklearnim pitanjima i korišćenje strategije „vrdanja“. Projekcije da će se dinamika nuklearne proliferacije vremenom pojačavati u skladu sa smanjivanjem tehnoloških barijera, uvećavanjem dostupnosti informacija i posebno krahom bipolarnog međunarodnog sistema, nisu se pokazale ispravnima. Iako „globalna nula“ ostaje u rangu mita, pokazalo se da je denuklearizacija nadvladala svog „brata blizanca“ nuklearizaciju. U pokušaju da se odgovori na pitanje „zašto države odustaju od programa nuklearnog naoružanja“, izdvojeno je osam nezavisnih faktora koji deluju na odluku o denuklearizaciji, ali najčešće više njih u paketu. Stoga su u skladu sa postavljenim hipotezama, koristeći se metodom modelovanja, elaborirana tri različita modela odustajanja od programa nuklearnog naoružanja koji objedinjavaju više različitih faktora denuklearizacije. Konformističko- utilitarni model objašnjava slučajeve odustajanja koji su se dogodili pretežno iz razloga racionalne kalkulacije, bilo političkog, ekonomskog, organizacionog ili bezbednosnog karaktera. Vrednosno-stavovski model se nameće kao model ubeđenja države u neophodnost denuklearizacije iz pretežno normativnih razloga u kome se ekološka bezbednost pojavljuje kao set ideja i vrednosti. Resursni model zaokružuje one slučajeve odustajanja koji su pretežno nastali iz nedostataka materijalnih ili nematerijalnih resursa koji su nužan ali ne i dovoljan uslov uspešnog nuklearnog programa. Civilna i vojna nuklearna tehnologija dele neke bazične principe, ali prelazak sa civilnog na vojni nuklearni program nije tako jednostavan. Nuklearna energetika postaje komercijalna tek dve decenije nakon prvih nuklearnih programa isključivo ili pretežno vojne prirode. Neproliferacioni režim uspostavljen Sporazumom o neširenju nuklearnog naoružanja iz 1968. godine koj ima status norme u međunarodnim odnosima, doveo je do određene vrste tabuizacije nuklearnog oružja. Istovremeno je dozvolio svim državama sveta da ulažu u civilnu nuklearnu tehnologiju, što dovodi do problema kada države to koriste kao izgovor za vojne aspiracije. Istraživanje je pokazalo da je nerealno stvoriti univerzalnu teoriju denuklearizacije, već je jedino moguće uočiti i klasifikovati određene pravilnosti. Analiza tri studije slučaja nuklearnih programa Švedske, Libije i Jugoslavije, ilustrativno je potvrdila te navode ali i pokazala da postoje potpuno različiti uzroci denuklearizacije koji u konačnosti dovode do jednakih ishoda. Ekološka bezbednost kao nezavisna varijabla različitim intenzitetom i modalitetom utiče na proces denuklearizacije.

Actions (login required)

View Item