Srbija i Evropska unija dve decenije nakon Solunskog samita

Petrović, Miloš and Kovačević, Maja and Radić Milosavljević, Ivana (2023) Srbija i Evropska unija dve decenije nakon Solunskog samita. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-315-1

Text Solunski_samit.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (5MB)

Abstract

U junu 2023. godine navršilo se punih dvadeset godina od istorijskog samita Evropskog saveta u Solunu, kada je tadašnja Državna zajednica Srbija i Crna Gora uvrštena u pretpristupnu strategiju Evropske unije. U kontekstu te, simbolički značajne, godišnjice pristupili smo izradi ove monografije, vođeni nastojanjem da prepoznamo, analiziramo i pojasnimo unutrašnje i spoljašnje političke izazove, napore, postignuća i manjkavosti, koji su doprineli nepovoljnoj dinamici i neostvarivanju strateškog cilja pristupanja Evropskoj uniji. Polazeći od višegodišnjeg istraživačkog iskustva u domenu politike proširenja Evropske unije, nastojali smo da naša saznanja i argumente sistematizujemo i predstavimo na akademski relevantan način, ali uz svest da se radi o aspektu koji je od šireg društvenog značaja, tj. o jednom od ključnih nacionalnih prioriteta.1 Produbljivanje odnosa između Srbije i Evropske unije kritički sagledavamo u višedecenijskom (istorijskom) okviru, iz proceduralne, teorijske i geopolitičke perspektive, nastojeći da ispitamo doprinos obe strane nepovoljnoj sveukupnoj dinamici odnosa. Na politiku proširenja i pristupni proces Srbije nepovoljno utiče nekredibilno i proizvoljno uslovljavanje sa evropske strane, nespremnost da se podstakne brže povezivanje po metodama koje su oprobane u Centralnoj i Istočnoj Evropi (CIE), kao i niz visokopolitičkih izazova, među kojima se naročito izdvaja dijalog sa Prištinom i načinom na koji je on uključen u pristupni proces, kao specifikum Srbije u tom pogledu. Sa strane Srbije beleži se opadanje harmonizacije sa pravom EU, nesklad između strateških ciljeva i aktivnosti (kako u različitim politikama, tako i u pogledu narativa i vrednosti), prioritet stabilnosti u odnosu na demokratsku transformaciju, manjak političke volje i pad usklađenosti sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (ZSBP) Evropske unije, što je preraslo u dodatnu prepreku na putu zemlje ka punopravnom članstvu. Poznati britanski Kolinsov rečnik za reč 2022. godine odabrao je termin „permakriza“, koju definiše kao „produženo razdoblje nestabilnosti i nesigurnosti“.2 Pored niza drugih kriza, dinamici i razvoju prilika u Uniji naročito je doprinela invazija na Ukrajinu, čime je podstaknut i geopolitički odgovor u nizu oblasti, od vojno- odbrambene i humanitarne podrške za tu zemlju, preko deset krugova restriktivnih mera spram Rusije, do sekuritizacije politike proširenja i velikih promena u njenom opsegu. Naročitu pažnju posvetićemo izmenjenim geostrateškim okolnostima u Evropi i ispitivanju na koji način to utiče na evropski put Srbije. Nastojanja da se blisko sarađuje sa akterima koji ne samo da nisu kompatibilni sa menjajućom vizijom razvoja Evrope, već su prerasli u strateške rivale – poput Rusije – postali su dodatni izazovi za evropsku integraciju Srbije. Imajući u vidu geografsku poziciju zemlje, u enklavi unutar Evropske unije, kao i izuzetno razgranate ekonomske, političke i druge veze kao proizvod dugogodišnjeg strateškog partnerstva sa Briselom, jedno od osnovnih pitanja koja se razmatraju u monografiji jeste: da li snažnije sveobuhvatno usklađivanje sa evropskim standardima, normama i politikama – drugim rečima, ubedljivija demokratska transformacija po evropskom modelu – u takvim okolnostima predstavlja još izraženiju nužnost nego što je to bio slučaj do 2022. godine? Da li u takvim okolnostima stupanje u punopravno članstvo predstavlja racionalni strateški cilj, posebno imajući u vidu dvadeset godina sprovođenja aktivnosti, procesa i promena baš zarad tog krajnjeg ishoda? Ukoliko je članstvo i dalje tek dugoročno ostvarivo, da li barem na srednjoročnom planu postoje metodi za podsticanje dublje i obuhvatnije integracije, bilo kroz ekonomski, fazni ili neki treći model? Tragajući za nekim od odgovora na ta pitanja, prepoznajemo i da je aspekt „normalizacije odnosa“ sa Prištinom za Evropsku uniju u kontekstu rata poprimio dodatnu bezbednosnu nijansu. U ovoj monografiji analiziramo dihotomnu i donekle protivrečnu ulogu Unije kao, s jedne strane, promotera izgradnje kosovskih institucija i, s druge strane, kao formalno statusno neutralnog aktera. S tim u vezi, dodatni naglasak je i na istraživanju pojedinih elemenata presedana u istoriji evropskih integracija, kada su kandidati za članstvo napredovali uprkos postojanju teritorijalnih sporova. Ispunjavanje Kopenhaških kriterijuma u pravcu stabilnih demokratskih institucija, vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava, dovršetak stvaranja konkurentne i funkcionalne tržišne privrede i usklađivanje sa ZSBP svakako predstavljaju obaveze koje je Srbija preuzela kako bi uspešno završila pristupne pregovore – pod uslovom da se i dalje radi o primarnom strateškom cilju. Ispunjavanjem tih kriterijuma unapređuje se ne samo ekonomski, politički i institucionalni kontekst, već izgrađuje i perspektiva za dugoročnu stabilnost kao dela „evropskog uređenog prostora“. To je važno ne samo u kontekstu „starih“ uslova koji se odnose na očuvanje stabilnosti i unapređenja regionalnih odnosa i saradnje, već i u kontekstu geopolitičkih previranja koja su ishodovala bezbednosnim promenama širom kontinenta. U takvim okolnostima, a posebno imajući u vidu nominalno napredan politički status u smislu stepena pristupnih pregovora, od Srbije se očekuje dosta, i to u relativno kratkom roku: počevši od vladavine prava i osnovnih sloboda, preko obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom, do zajedničke spoljno-bezbednosne politike i, napokon, postignute normalizacije u odnosima sa Prištinom, premda krajnji ishod tog procesa nije formalno određen na evropskom nivou. Da zaključimo kako smo započeli: u vremenu anksioznosti u međunarodnim odnosima, koji su dodatno pogođeni najozbiljnijom evropskom strateškom krizom u poslednjih mnogo decenija, postavljamo i pitanje da li bi jedan od logičnih „anksiolitika“ bio umanjivanje dodatnih napetosti i neizvesnosti kroz ubrzano usklađivanje sa kriterijumima članstva u Evropskoj uniji? U tom pogledu, jedno od dodatnih pitanja koje razmatramo jeste da li bi izuzetno složeno i specifično tretiranje kosovskog spora u pristupnom procesu Srbije (kao obaveze ustanovljene pregovaračkim okvirom) možda imalo veći stepen podrške i razumevanja od strane Evropske unije u slučaju ubedljivije, opsežnije i dinamičnije evropeizacije? Međutim, radi se o hipotetičkom pitanju na koje nije moguće u ovom trenutku pružiti detaljniji odgovor ili bližu prognozu, tim pre što ni na nivou same Evropske unije kao poželjnog strateškog ishodišta – zbog unutrašnje nesaglasnosti – nije zvanično artikulisano koji je to održivi politički predlog dugogodišnjeg procesa normalizacije. Iz tog razloga, ni mi kao autori ove monografije ne nastojimo da pružimo odgovore ni predloge o regulisanju ni tretiranju ovog specifičnog izazova, već pre svega da sagledamo retrospektivu razvoja tog činioca u evropskim integracijama Srbije, uz razmatranje nekih analogija sa ranijim presedanima. Pored činjenice da je pregovarački okvir Srbije u tom smislu specifičan, podvlačimo i činjenicu da je izazov uslovljavanja prisutan i u ovom aspektu evropskih integracija, što podizanje odnosa na održive osnove čini još teže ostvarivim ciljem. Prepoznajući da se radi o aspektu koji se ubraja među suštinski važne za evropski put Srbije, polemišemo i da li bi zadovoljavanje preostalih kriterijuma članstva moglo da doprinese značajnom približavanju članstvu, čak i u odsustvu fundamentalnog napretka u aspektu „normalizacije odnosa“? Da li bi u takvim okolnostima možda postojao veći stepen spremnosti za razmatranje pristupanja po presedanima koji su zabeleženi u prethodnim decenijama, a što bi možda u većoj meri pogodovalo interesima Srbije? Argumentacija za takva razmatranja proističe iz stavova da se radi o specifičnoj situaciji, te da su u takvim situacijama tražena i specifična, kreativna rešenja. Kako je geopolitika i ranije uticala na politiku proširenja, uključujući i na pravljenje pojedinih presedana, da li se u okolnostima kada pristupanje postaje sekuritizovano, a istočni susedi s teritorijalnim sporovima postaju kandidati, ukazuje veći prostor za razmatranje modela koji su pre 2022. godine dugo bili odbacivani? Da li ima stabilnosti bez izgradnje demokratskih institucija? Kako uopšte može da izgleda stabilnost u okolnostima šireg nazadovanja, u sadejstvu sa bezbednosnom krizom? Da li je u takvim okolnostima produbljivanje partnerstva s Evropskom unijom neophodnije nego što je to do skoro bilo? U kojoj meri će Evropska unija nastojati da taj proces načini opipljivijim, i da li će time unaprediti svoju sopstvenu sigurnost? Premda su mogućnosti za pružanje celovitih odgovora i prognoza umnogome ograničene širokim opsegom tema i pitanja, dvadesetogodišnjica zvaničnog prepoznavanja perspektive članstva za Srbiju predstavlja povoljan momenat za sagledavanje dosadašnjih reformskih napora, postignuća, neuspeha i izazova, kako bi se pružio doprinos razmatranju o pravcu i ostvarljivosti tog (ne)zaboravljenog strateškog cilja. Ovo delo predstavlja odraz naših nastojanja da spomenuta pitanja i teme sagledamo u kontekstu razvoja odnosa EU i Srbije, i time pružimo doprinos daljim razmatranjima dometa, ciljeva i perspektiva evropeizacije u našoj zemlji.

Actions (login required)

View Item