Nastanak ukrajinske krize: od političke iluzije Evropske unije do bitke za postsovjetsku Evropu

Petrović, Miloš (2019) Nastanak ukrajinske krize: od političke iluzije Evropske unije do bitke za postsovjetsku Evropu. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-267-3

Text Nastanak ukrajinske krize.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (3MB)

Abstract

Ukrajinska geopolitička kriza nastala je kao nenameravana posledica manjkavog i nedovoljno strateški usmerenog delovanja Evropske unije, kao i nadmetanja sa planovima Rusije, koja u istočnoevropskom prostoru razvija zasebne, evroazijske političke razvojne koncepte. Sukobljavanje Brisela i Moskve odraz je nastojanja dve strane da popunjavanjem političkog vakuuma u istočnoevropskom prostoru unaprede svoju međunarodnu poziciju. Nadmetanje sukobljenih strategija ima obrise kooperativne i nekooperativne igre; odvija se u sve nepredividivijim međunarodnim okolnostima i ispoljava u vidu pritisaka na istočnoevropske zemlje poput Ukrajine da usvoje evropski ili evroazijski spoljnopolitički obrazac razvoja. Evolucija strateških aktivnosti je ishodovala sve većim pritiskom, do trenutka kada je Kijev pri kraju 2013. godine bio prinuđen da se opredeli između Brisela i Moskve, nešto od čega je godinama nastojao da se distancira u svom multivektorskom međunarodnom ponašanju. Opcije su glasile: finansijska pomoć Moskve i mogućnost produbljivanja učešća u evroazijskim konceptima razvoja, ili „evropski izbor“ – dugoročni proces ekonomske integracije i političkog pridruživanja sa Briselom. Suočavanje sa državnim bankrotom i prezahtevni uslovi Evropske unije (temeljne izmene političkog i ekonomskog sistema, uz ugrožavanje privilegija političke elite) odvratilo je Janukovičevu vladu od Brisela i usmerilo ka Moskvi, koja je kombinacijom podsticaja, negativnih uslovljavanja i (naizgled) fleksibilnim stavom prema Kijevu isprva procenjena kao poželjniji partner. Sporazumno povezivanje Kijeva s Briselom iziskivalo bi temeljne sistemske izmene i doprinelo sve većoj međuzavisnosti, što Janukovičevom režimu nije bilo po volji. Vlada je stoga nastojala da pred javnošću obesmisli evropski koncept, dok je negativno uslovljavanje Moskve imalo funkciju alibija za odabir tog spoljnopolitičkog kursa. U nameri da razotkrije neiskrenost Janukovičevog režima i doprinese njegovoj smeni, Brisel je krenuo da dovodi legitimitet vlasti, pozivajući na prekid progona političkih neistomišljenika. Svestan da svojim priklanjanjem doprinosi boljoj strukturnoj poziciji Moskve, ukrajinski režim je kao podsticaj za svoju odluku, pored ogromne finansijske pomoći, očekivao i očuvanje političkog statusa kvo, što je za Rusiju takođe bilo prihvatljivo. Očuvanje Janukovičevog režima bi garantovalo i dalje korišćenje Krimskog poluostrva kao poligona za rusku crnomorsku flotu, što je od prvorazrednog značaja za ruske međunarodne aktivnosti ne samo u istočnoj Evropi, već i u području istočnog Sredozemlja. Odluka režima bila je barem delimično vođena ličnim interesom, a iza slike Janukoviča kao garanta jedinstva skrivane su ambicije za očuvanjem privilegija u najvećoj zemlji istočnog susedstva. Međutim, pravo na opredeljivanje Ukrajine u suprotnom pravcu Brisel nije posmatrao kao izgubljeni rat, već samo bitku; odluke ukrajinske vlade su viđene kao nelegitimne i evropski orijentisano stanovništvo je pozvano da pruži otpor vlastima u cilju pritiska da se odluka povuče. Poziv Brisela označio je početak krvavih sukoba na ulicama većih ukrajinskih gradova i predstavljao uvod u građanski, etnički, ideološki i društveni rascep u toj zemlji, koji će ishodovati smenom vlasti, gubitkom niza teritorija i ratom u donbaškoj regiji koji i dalje traje. Dok je Unija smatrala da je njen uobičajeni birokratskoadministrativni pristup dovoljan, kao što je bio slučaj u srednjoj Evropi, Rusija je evropsko podsticanje na neposlušnost posmatrala geopolitički i reagovala svojim najubedljivijim instrumentom: upotrebom tvrde moći. Vrlo je problematično što Evropska unija nastoji da učestvuje u geostrateškoj igri bez razvijenih instrumenata i promišljene strategije postupanja. Politička intervencija u Ukrajini otkrila je dve velike iluzije Brisela u tom polju: da je Unija smatrala da je njena meka moć dovoljna kako bi mogla da prevagne i u istočnoevropskom prostoru, kao i stav da je evropski koncept, ma kakav bio, superioran u odnosu na ruske evroazijske koncepte saradnje, koje Brisel posmatra kao nastavak sovjetizacije tog prostora, iako te ideje nije valjano analizirala niti razumela. Evropska unija čini veliku grešku potcenjivanjem ruskog prisustva i uticaja u postsovjetskoj istočnoj Evropi, koji zaista dovodi partnere u situaciju da ozbiljno razmatraju i „vagaju“ dobre i loše strane saradnje sa EU ili Rusijom. Zapravo, za autora ove studije, intenzitet prinuđivanja suseda na opredeljivanje od strane Rusije ili EU u velikoj meri je uporediv; on se sastojao od spleta političko-ekonomskih podsticaja i negativnog uslovljavanja u smislu uskraćivanja ili sankcionisanja, s tim što je Moskva oduvek na raspolaganju imala i visokorazvijene vojne kapacitete, prilagodljiviji pristup saradnji i dubinsko poznavanje regiona, što je za pojedine istočnoevropske zemlje bilo ubedljivije u odnosu na pristup Brisela koji je u dosta aspekata nedorečen, zahtevan i površan. I da je imala kapaciteta da izvede sveobuhvatnu analizu troškova i prednosti, pitanje je u kojoj meri bi Ukrajina to da pouzdano učini usled nejasnog ishoda evropskog puta; postupanje Brisela donelo je dosta problema i izazvalo krizu koja opterećuje sve aktere, što je nenameravana posledica proizvoljnog i nepromišljenog delanja u istočnoj Evropi. Takvo postupanje nije samo izazvalo i doprinelo produbljenju unutrašnjeg sukoba i prerastanju u međunarodni spor, već je i uspelo da prikaže evroazijske koncepte razvoja kao racionalnije, pa i demokratskije u pogledu poštovanja suvereniteta i nacionalnih interesa istočnoevropskih država. Rezultat evropske intervencije u političkom pogledu ishodovao je i smenom Janukoviča konglomeratom proevropski orijentisanih političara, koja u datim okolnostima na vlast nije dospela na zakonski potpuno ispravan način. Ipak, na izborima 2014. godine glasači (osim više miliona njih na Krimu, Sevastopolju i u području Donbasa) većinski su podržali proevropski kurs. Potpisivanje Sporazuma o pridruživanju omogućilo je postupno približavanje Kijeva Uniji u prethodnih pet godina, ali je Brisel ostao podjednako nem na pitanje ukrajinskih političara i građana u kom dugoročnom političkom pravcu vodi produbljivanje integracija sa Evropskom unijom. Obećanja o nagloj transformaciji i brzoj tranziciji u moderni, demokratski sistem evropskog tipa nije zaobišao ni Ukrajinu, premda je upitno koliko i sami rukovodioci veruju u takvu mogućnost, a koliko se takvim narativom služe zarad opstanka na vlasti. Političke iluzije poput perspektive članstva u Uniji i brzog preobražaja sistema političarima su neophodne zarad što šire podrške načinima njihovog vladanja. U tom cilju se pribegava raznim sredstvima obezbeđenja podrške, što se videlo u podršci Brisela šarolikim proevropskim partijama u Ukrajini među kojima mnoge imaju i nacionalističke i ksenofobne stavove. Raskol sa rusofonim stanovništvom u Ukrajini možda preterano ne brine Evropsku uniju, ali je izuzetno važna stavka za stabilnost te zemlje i za njene odnose sa Rusijom kao maticom. Takođe, tokom proteklih pet godina nije ostvaren ni napredak u dijalogu sa otcepljenim istočnim oblastima; ukrajinske vlade se u izgradnji podrške birača služe, možda i očekivano, proevropskim argumentima i nacionalističkom ikonografijom, ali premalo se može čuti o realnim planovima za reintegraciju istoka, osim propagandnih izjava da će kad-tad uslediti brza vojna akcija kojom će Donbas biti oslobođen. Kao politički akter, i Brisel se u odnosima sa Ukrajinom služi elementima privida i obmane, kao instrumenata za motivisanje na preoblikovanje sistema po evropskom obrascu. Privid i obmana se naročito manifestuju u simuliranju pristupnog procesa i neizjašnjavanju o krajnjem političkom ishodu odnosa Evropske unije i Ukrajine. Da je prilikom eskalacije ukrajinskog spora s evropske strane jasno podvučeno, pa makar i retroaktivno, da uprkos zbližavanju za Ukrajinu neće biti perspektive članstva, prema mišljenju autora ove studije, to bi ne samo „otupilo evropsku oštricu“ u toj zemlji, već možda ne bi ni ishodovalo smenom režima, što je za Brisel predstavljalo neophodnost. Intervencionizam Brisela u Kijevu prešao je čak i inače intruzivne okvire evropskih politika u trećim zemljama, do te mere da je EU, suočena sa geostrateškim odogovorom, morala da odstupi. Premda su multivektorska nastojanja Ukrajine time suspendovana (ponovo u korist EU), nije realno da ta zemlja, s obzirom na svoj geopolitički položaj, može da počne da rešava nagomilane probleme bez barem neke vrste dijaloga sa Rusijom. Važno je da tu neophodnost prepozna i sam Brisel, kao strana koja nije pokazala da dovoljno razume prelamanje međunarodnih interesa u istočnoevropskom prostoru. „Evropska budućnost“ predstavlja obećanje kojim se pomaže proevropska vlada tokom turbulentnog spora koji je podelio Ukrajinu. Široka terminologija poput evropskog „puta“, „perspektive“ ili „budućnosti“ nejasna je u pogledu dugoročnih političkih ishoda, ali je korisni, ili zapravo, neophodni politički alat za legitimizaciju političkih lidera na unutrašnjem planu. Pridržavanje diskursa o evrointegracijama zemlje i simuliranje pristupnog procesa zamagljuje činjenicu da se radi o zemlji koja je deo susedske politike Evropske unije koja nema mogućnost ulaska u Evropsku uniju. Brisel koketira sa iluzijom o pristupnom toku Ukrajine kako bi se podržali transformativni procesi, kao i usvajanje liberalnih vrednosti u domenu političkih i ekonomskih sloboda. Ipak, Evropska unija ne samo da ne namerava da prepozna perspektivu prijema Ukrajine, već u stvaranju privilegovanih veza nema intenciju ni da vojno-bezbednosno pomogne toj zemlji u obnavljanju teritorijalne celovitosti, iako je do regionalnih sukoba i došlo usled forsiranja Brisela da mu se Kijev što više približi. Takav evropski pristup je ne samo zbunjujući i paradoksalan, već i nepravedan prema Ukrajini, koja je već platila nenadoknadivu cenu za zbližavanje sa Briselom. Da stvar bude gora, nakon izazivanja ukrajinske krize, Evropska unija deluje još odlučnije da zadrži svoj ekskluzivitet, nakon što se „opekla“ uslovljavanjem u geopolitičkom pogledu. Evropska unija ne prima u članstvo zemlje sa teritorijalnim sporovima, pa čak ni one čijem je izazivanju sama posredovala. U tom pogledu, etičnost ophođenja Brisala prema Ukrajini dodatno je problematizovana. Premda potreba za kreiranjem spoljnog perifernog pojasa Unije zvuči pežorativno, taj region bi svoj granični status mogao da stavi u službu vlastitog razvoja. Ovo možda zvuči idealistično iz aktuelne perspektive gde se Brisel i dalje vodi logikom kopiranja i izvoza svog obrasca, dok susedi nemaju puno izbora nego da se priklone ili ne priklone takvom šablonu. Odnos snaga između Ukrajine i Brisela neće nestati; Evropska unija je akter koji decenijama dominira u mnogim aspektima odnosa na kontinentu, dok je druga strana tek jedna od zemalja u razvoju koja traži svoj strateški put. Iz tog razloga od Unije kao normativne sile treba očekivati rešenje koje će istočnoevropskom podneblju ponuditi ulogu koja im zaista i pripada i koja bi im trajno donela koristi, umesto samo obaveze i obavezu da gotovo dogmatski prate evropski put, ma šta to u njihovom kontrentnom slučaju značilo. Pitanje šta je to što bi Ukrajina mogla da očekuje od Brisela kao kompenzaciju za preduzimanje sveobuhvatnih reformi, ali i stupanje u konflikt koji ju je koštao teritorija, gubitka ljudskih života, ekonomskog sunovrata i stvaranja neprijatelja na istočnim granicama, a da to nije mogućnost članstva, predstavlja začarani krug paradoksa: uslovljavanje za Kijev ostaje, pa se čak i uvećava uporedo sa produbljivanjem odnosa; problemi teritorijalnog integriteta moraju se prevazići (pri čemu element evropske odgovornosti u tom domenu ne postoji), a zemlja mora ostati strateški opredeljena ka Evropskoj uniji koja za Ukrajinu, „zauzvrat“, nema definisanu dugoročnu političku ideju. U kontekstu slabljenja američkog prisustva u međunarodnim odnosima važan razlog za intervenisanje u nekom regionu može da bude pojava konkurenata. Intenziviranje evroazijskih inicijativa predstavlja dobar povod za preduzimanje akcije, ali treba imati u vidu napomenu prof. Miršajmera da s obzirom na svoju privilegovanu geografsku poziciju i razvijene ekonomske i druge performanse, Vašington ne bi bio suviše izložen čak ni u slučaju nekog potencijalnog sukoba u Evropi. U tom smislu, u nekom optimističnom scenariju, možda eskalacija ukrajinske geopolitičke krize kao nenameravanu posledicu bude imala osvešćenje da je potrebna veća autonomija Evropske unije za sve aspekte dešavanja na kontinentu. Nažalost, dosadašnje ponašanje Brisela je pokazalo da čak i krupni politički poremećaji na vlastitom kontinentu poput ukrajinske krize nisu dovoljni da bi „otreznili“ Uniju da osmisli scenarije i instrumente koje bi bila u stanju da usvoji i dosledno prati, a koji bi odražavali suštinski evropske interese. Autor ove studije smatra da će u nekom, ne preterano dalekom trenutku, evropski „mlađi partner“ biti prinuđen da se osamostali (možda pre voljom drugih nego svojevoljno), pa je vrlo važno da se krene u planiranje u skladu s tom neminovnošću, što zahteva ozbiljne strateške alate delovanja u svim oblastima. U istočnoj Evropi, a posebno u Ukrajini, strateške ideje Evropske unije morale bi da budu naročito dosledne, konkretne i primenjive, kako bi se pružio odgovor na sve veću nepredvidivost u međunarodnim odnosima, a sama EU imala šansu da osigura barem neki stepen uticaja izvan svojih granica.

Actions (login required)

View Item