Srbija i Evropska unija : spoljnopolitičke dileme, ograničenja, implikacije : poglavlja 35 i 31

Stanković, Nevena (2024) Srbija i Evropska unija : spoljnopolitičke dileme, ograničenja, implikacije : poglavlja 35 i 31. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-335-9

Text Srbija-i-EU.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (3MB)

Abstract

U spoljnoj politici Republike Srbije članstvo u EU proklamovano je kao strateški prioritet, a pregovori o članstvu u EU započeti su u januaru 2014. godine. Proces evropskih integracija Republike Srbije (Srbija) obuhvata obavezu usklađivanja njene spoljne politike sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (ZSBP) Evropske unije (EU). Tema spoljopolitičkog usklađivanja predstavlja jedan od najizazovnijih aspekata pregovaračkog procesa koji Srbija vodi sa Evropskom unijom u protekloj deceniji. Strukturu ovog procesa obeležava nestabilnost, usled dinamike promena u svetskoj politici, koju odlikuju međuzavisnost i globalizacija. Na spoljnu politiku Republike Srbije direktno se odnose usklađivanja u pitanjima obuhvaćenim u dva pregovaračka poglavlja, poglavlju 31 i poglavlju 35. Osnovni cilj aktuelne spoljne politike Srbije odnosi se na postizanje rešenja u vezi sa Kosovom i Metohijom, koje bi bilo kompromisno u smislu da ne negira a priori njen suverenitet i teritorijalni integritet. Na temelju spoljnopolitičkih prioriteta, a u odsustvu usaglašene strategije spoljne politike, politika Srbije se u javom diskursu, poslednjih deceniju i po racionalizuje sledećim odrednicama: Kosovo i Metohija kao sastavni deo Srbije, članstvo u Evropskoj uniji kao stateški cilj, razvijanje prijateljskih odnosa sa Ruskom Federacijom, održavanje i razvijanje odnosa sa Kinom, kao rastućom globalnom silom i produktivna saradnja sa SAD-om, uz opredeljenost za koncept vojne neutralnosti. Premda već od 2017. godine Srbija prima oštre i eksplicitne poruke zapadnih zvaničnika o nužnosti izbora između Zapada i Rusije, jer ne može sedeti na „dve stolice“, do donašnjih dana se čini da spoljna politika Republike Srbije (i dalje) gleda u oba smera, a do promene dvostrukog spoljnopolitičkog kursa nije doveo ni tekući rat Rusije u Ukrajini. Dijalog između Beograda i Prištine uz posredovanje Evropske unije, popularno nazvan Briselskim pregovorima, bez sumnje predstavlja jedan od najvažnijih savremenih političkih procesa na Zapadnom Balkanu. Trajanje Briselskog procesa tokom proteklih trinaest godina, nije dovelo do željene normalizacije odnosa između vlasti Beograda i Prištine, uprkos postignutim sporazumima koji su imali za cilj da omoguće funkcionalan odnos između dve strane, osiguraju suživot Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji i homogenizuju kosovski pravni poredak. Kada se spominju reči „kredibilitet“ i „poverenje“, neminovno se nameće pitanje – zašto Zajednica srpskih opština, kao okosnica Prvog sporazuma o principima normalizacije odnosa, nije formirana već više od 10 godina? O značaju i aktuelnosti ovog pitanja koje zvanični Beograd ponavlja godinama unazad, govori izuzetno loše stanje bezbednosti u kojem uobičajeno žive Srbi i SPC na prostoru Kosova i Metohije. Stanje bezbednosti u južnoj srpskoj pokrajini opterećeno je brojnim faktorima destabilizacije, a bezbednosni problemi na ovom prostoru jedan su od glavnih izvora nestabilnosti u čitavom regionu. U tim okvirima, moguća uslovljavanja Republike Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji, koja se odnose na dalju „normalizaciju odnosa“ sa privremenim institucijama samouprave u Prištini, usporavaju i otežavaju ostvarivanje njenog punopravnog članstva u Evropskoj uniji, zbog čega je od suštinskog značaja da proces normalizacije ostane statusno neutralan. Kako se ispostavilo, ni krizna vremena poput pandemije Kovid-19, kao i potonjeg rata u Ukrajini, nisu pomerila fokus sa problema koji strukturno onemogućavaju nastavak pregovaračkog procesa između Beograda i vlasti u Prištini i podrivaju izglede za njegov eventualni uspeh. Stavljanje srpsko-albanskog spora u okvire poslednjeg geopolitičkog razračunavanja Rusije i kolektivnog Zapada, ponovo je dovelo do glasnih zahteva za brzim rešenjem kosovskog problema u vidu konkretnog sporazuma. Sagledavanje tekućih okolnosti upućuje na odsustvo konkretnog pomaka u odnosima nakon postizanja poslednjeg Sporazum o putu ka normalizaciji u Ohridu, budući da je 2023. godinu obeležio visok intezitet zaoštrenih odnosa zvaničnog Beograda i vlasti u Prištini. Posledično, dosadašnje iskustvo u dijalogu koji se vodi pod okriljem EU, uverljivo je pokazalo da nijedna simbolička saradnja između dve pregovaračke strane, ma koliko bila politički važna, ne može da nadomesti razornu štetu koju dijalogu nanose potezi vlasti iz Prištine, usmereni na nepoštovanje i kršenje suštinskih dogovora i odredaba sporazuma postignutih u dijalogu. U zbiru otežanih okolnosti u okviru kojih se Briselski dijalog odvija, postoji više indikatora koji upućuju da su implementacija preostalih nesprovedenih dogovora i postizanje „sveobuhvatne normalizacije“ daleko od izglednog scenarija u predstojećem periodu. Konačno, dok Srbija ali i tzv. Kosovo proklamuju posvećenost evropskoj budućnosti, u javnosti deluje da oba društva nisu pripremljena za zahtev koji je jasno formulisan u dokumentima EU. Kako je za zatvaranje pregovaračkog poglavlja 35 u okviru pristupnih pregovora sa EU, potrebna saglasnost država članica koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova, pitanje očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije nameće se kao posebno problematično, jer stavlja Srbiju u poziciju da pregovara o svom vitalnom nacionalnom interesu. Iako je delovalo da je do izbijanja rusko-ukrajinskog rata projekat sveobuhvatne evropske integracije pristupni proces Srbije sveo na tačku sporne „normalizacije“ odnosa sa tzv. Kosovom, nakon februara 2022. godine fokus pristupnog procesa Srbije latentno gravitira ka spornim odnosima sa Rusijom i pitanju neuvođenja sankcija. Bez potpunog usaglašavanja sa spoljnopolitičkim kursom Evropske unije, Republika Srbija ne može postati punopravna članica ove organizacije, a nedostatak jasnog napretka u procesu spoljnopolitičkog usklađivanja u protekloj deceniji izaziva osnovane sumnje u okviru Unije da bi Srbija obrazac neusklađenosti u ovom domenu mogla da zadrži i u budućnosti. U uslovima narušenih odnosa između kolektivnog Zapada i Rusije, nakon ruske „specijalne vojne intervencije“ u Ukrajini, problematizovano je i pitanje valjanosti spoljne politike Republike Srbije, te njene mogućnosti da u istoj meri nastavi da održava „ruski“ i „evropski“ spoljnopolitički stub. Srbija je uz Belorusiju jedina zemlja u Evropi koja se nije priključila slojevitim restriktivnim merama prema Rusiji, a pritisak Brisela i Vašingtona da to učini ne skriva se iza protokolarnih saopštenja. Izdvojivši se od ostalih država kandidata na Zapadnom Balkanu odlukom da ne uvede sankcije Rusiji, iako podržava teritorijalni integritet Ukrajine, Srbija je spoljnu politiku nametnula sebi kao centralno pitanje daljih pregovora o pristupanju sa EU. Sledstveno, nakon ruske invazije na Ukrajinu, ispunjavanje obaveza koje proizilaze iz pregovaračkog poglavlja 31 za Srbiju postaje sve zahtevnije, a odnosi sa Ruskom Federacijom u aktuelnoj spoljnopolitičkoj koncepciji Srbije nameću se kao ozbiljna prepreka strateškom cilju i evropskom stubu spoljne politike Srbije. Na temelju navedenog, specifičnost procesa evropske integracije Srbije upućuje, između ostalog, na vezu koja je stvorena između spoljne politike Srbije i spoljne politike EU, s jedne strane, i spoljne politike EU i bilateralnih odnosa Srbije sa Rusijom, s druge strane. Ova veza objektivno utiče na zatvaranje poglavlja 35 i 31, pokazujući da su problematična spoljnopolitička pitanja koja se tiču Rusije i tzv. Kosova zapravo deo istog problemskog paketa. S obzirom na to da je usklađivanje spoljne politike Srbije i EU dominantno političko a ne pravno pitanje, kriterijumi za usklađivanje Srbije u pitanjima iz ove dve oblasti podložni su arbitrarnoj oceni i stoga teži za ispunjavanje. Cilj monografije Srbija i Evropska unija: spoljnopolitičke dileme, ograničenja, implikacije – Poglavlja 35 i 31 jeste da istraži u kojoj meri je Srbija u mogućnosti da ostvari zaštitu svog teritorijalnog integriteta u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, ne dolazeći pri tome u koliziju sa obavezama koje proizilaze iz pregovaračkog poglavlja 35. Dodatno, u monografiji se analizira da li je Srbija u mogućnosti da uskladi svoju spoljnu politiku u oblasti pregovaračkog poglavlja 31, kada je zavisna od međunarodne političke podrške države protiv koje EU primenjuje restriktivne mere već punu deceniju. Proces i dinamika spoljnopolitičkog usklađivanja Republike Srbije i Evropske unije u ovoj monografiji analiziraće se kroz prizmu odnosa obe strane sa Ruskom Federacijom. Monografija se naročito bavi osvetljavanjem veza između niza problema koji se pojavljuju u ostvarivanju nacionalnih interesa i spoljnopolitičkih prioriteta Srbije u okviru procesa usklađivanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije. Kako je predmet istraživanja dominantno politički proces, koji je prema trenutnom stanju otvoren do krajnje neizvesnosti, ponuđeni odgovori na ova kompleksna pitanja u završnim konstatacijama, uprkos naučnoj zasnovanosti, i sami ostaju otvoreni. Konačno, imajući u vidu mesto evropske integracije u spoljnoj i unutrašnjoj politici Republike Srbije i moguće implikacije pitanja AP Kosova i Metohije po ustavni poredak zemlje, posebna namera ovog istraživanja ogleda se u potencijalnom usmeravanju dobijenih rezultata na usavršavanje postojećeg procesa spoljnopolitičkog usklađivanja Srbije i Evropske unije i sprečavanje eventualnih nepovoljnih scenarija u dugoročnoj perspektivi.

Actions (login required)

View Item