Sloboda izražavanja i istorijski zločini

Vučić, Mihajlo (2022) Sloboda izražavanja i istorijski zločini. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-309-0

Text 2022_Mihajlo_Vucic_-_Sloboda_izrazavanja_i_istorijski_zlocini.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (5MB)

Abstract

Sloboda izražavanja je osnovno ljudsko pravo i shodno tome ne sme se podvrgavati ograničenjima koja nisu utemeljena u izuzetnim potrebama. U demokratskim društvima sloboda izražavanja je platforma za sprovođenje u život većine drugih ljudskih prava političko-socijalnog karaktera i predstavlja emanaciju duhovnog, zabranjenog domena individualnog ljudskog bića, u kome bi državna intervencija morala da bude apsolutno zabranjena. Takođe, sam karakter slobode izražavanja kao univerzalne, izvorne i neotuđive ljudske slobode čini je neophodnom za funkcionisanje demokratskog političkog života. Međutim, većinske koncepcije određenih kolektivnih interesa, najpre javnog poretka i javnog morala, ali i bilo kojih drugih interesa za koje društvo smatra da se moraju zaštititi od štetnog delovanja neodgovornih pojedinaca, obično su zgodan izgovor državi da ograniči slobodu izražavanja pojedinca, ma koliko ona zaista bila opasna po dato društvo, ma koliko ona zaista bila uticajna i vidljiva u datom društvu. Država, na taj način, ne mora da ispunjava svoju dužnost čuvara javnog poretka kroz konkretne operativne radnje na suzbijanju i sprečavanju opasnosti po kolektivni interes, već se kroz ograničenja slobode izražavanja pojedinca uklanja situacija iz koje ta opasnost eventualno može da nastane. Sud, kao državni organ, sklon je da prihvati ova državna opravdanja kao ravnopravne faktore prilikom primene testa srazmernosti, univerzalno prihvaćenog pravnog metoda za određivanje legitimnih granica slobode izražavanja. Na taj način se konkretna sloboda pojedinca, da se izrazi kao građanin demokratske države o nekom društveno važnom pitanju, dovodi u istu ravan sa difuzno definisanim javnim interesom, za koji uopšte nije izvesno da će biti ugrožen delovanjem tog pojedinca. U pitanju je diskreciona procena države, koja se često vrši na osnovu posebnog društvenog konteksta, a naziva se, pomalo eufemistički, poljem njene slobodne procene. Kada slobodu izražavanja pojedinac koristi da preispituje istorijske zločine, država pravda ograničenje slobode upravo postojanjem mogućnosti slobode izražavanja da povredi kolektivni interes, koji se u konkretnom slučaju može definisati na različite načine, ali se u suštini svodi na potrebu da se zaštiti zvanični istorijski narativ od onih „neodgovornih” pojedinaca koji bi želeli da ga poremete svojim nezvaničnim verzijama. Na taj način se otvara mogućnost državi da suzbija suprotna istorijska tumačenja, ma kako se ona ispoljavala, bilo kao poricanja da se nešto dogodilo, kao odobravanja nečega što bi u zvaničnom viđenju istorije moralo da se osudi, kao umanjivanja zvaničnih brojki žrtava, ili na neki drugi sličan način. Sve te različite radnje označavamo jednim univerzalnim pojmom – negacionizam. Često se takva vrsta preispitivanja istorijskih zločina u javnosti označava kao govor mržnje. Govor mržnje je slojevita pravna konstrukcija. U odredbama pravnih poredaka raznih država sveta nalazi se s one strane zakona, jer udara na demokratske temelje društva i osnovna prava lica prema kojima je usmeren. Postoje mnogi oblici govora mržnje, manjeg ili većeg stepena društvene opasnosti, stoga i češće ili ređe zabranjeni u nacionalnim pravnim porecima. Veza između govora mržnje i negacionizma ogleda se u činjenici da iznošenje činjenica ili vrednosnih stavova, u kontekstu preispitivanja istorijskih zločina, može da bude na granici sa govorom mržnje, a praćeno izvesnim dodatnim kvalitetima, može tu granicu i da pređe. U klasifikaciji oblika govora mržnje, iznošenje činjenica i vrednosnih stavova ne može automatski da bude svrstano u govor mržnje. Čak i da sadrži u sebi vređanje određenih društvenih grupa, to ne znači da se ne može suzbiti iznošenjem suprotnih činjenica ili argumenata, odnosno dokazivanjem da su iznete činjenice i argumenti netačni ili besmisleni. Ljudi koji na taj način negiraju istorijske zločine zapravo žele javnu diskusiju o svojim stavovima, žele da osporavajući zvaničnu istoriju i sami prođu test javnosti i kritiku svojih argumenata kako bi se izborili za potpuniju istinu, kako bi oborili neke pogrešne pretpostavke ili zablude o detaljima određenog zločina – motivima, načinima izvršenja, oblicima odgovornosti, uzrocima i posledicama, pravnoj kvalifikaciji i tome slično. Problem je što se zakonima o sećanju upravo ova vrsta govora zabranjuje, tako što se veštom zakonodavnom tehnikom dovodi u vezu sa govorom mržnje. Naime, konstrukcija „podobnosti za izazivanje mržnje ili nasilja”, od slučaja do slučaja, u zavisnosti od konteksta u kome je izjava data, može da bude prišivena govoru kojim se negira istorijski zločin. Tako se otvara veliki diskrecioni prostor za ograničenja slobode izražavanja, što državama vrlo lako prolazi kao legitimno, imajući u vidu i doktrinu „polja slobodne procene”, razvijenu u praksi Evropskog suda za ljudska prava, i raznorazna opravdanja kolektivnog interesa, koja su prosto neuhvatljiva za preciznije definisanje. Zakoni o sećanju nisu nastali nakon Drugog svetskog rata kao zakoni o zabrani negiranja Holokausta, iako se u doktrini najčešće govori da su zakoni o zabrani negiranja Holokausta prvi (i najuži) pojam zakona o sećanju. U širem smislu, njihov razvojni put se može pratiti od ranog modernog doba, kada počinje proces stvaranja nacionalne države, a Francuska revolucija im je dala izgled kakav i danas poznajemo. Vremenom se tipovi zakona o sećanju usložnjavaju i počinju da obuhvataju sve više različitih pravnih izvora, koji pokušavaju da silom prava kreiraju i brane nacionalni identitet. U svom najekstremnijem vidu, kreiranje i odbrana nacionalnog identiteta nameće se zabranom tumačenja istorije na drugačiji način od zvaničnog –pod pretnjom građanskih i krivičnih sankcija. Odnos zakona o sećanju sa slobodom izražavanja ogleda se u činjenici da zakoni o sećanju ograničavaju mogućnosti slobodnog tumačenja istorijskih događaja, jer nameću zvaničnu verziju istorijskih događaja. Na taj način oni stvaraju istorijsko sećanje i kolektivni nacionalni identitet. Pretpostavka je zakonodavca da zakoni o sećanju na taj način mogu da osnaže društvenu stabilnost i nacionalni identitet. Međutim, naše istraživanje dokazuje da zakoni o sećanju u ranjivim društvima doprinose postojećim društvenim sukobima, umesto da jačaju stabilnost. Nametanje samo jednog ispravnog istorijskog tumačenja kontroliše društvene grupe koje drugačije tumače istoriju. Takva društvena kontrola može da razori demokratske osnove društva, ograniči garantovana ljudska prava i nanovo otvori stare rane nanete istorijskim zločinima, nikada dovoljno zaceljene. Zakoni o sećanju često operišu simbolima i mitovima, a u tom poslu nacionalizam je umešniji od demokratije, čija najveća snaga leži u univerzalnim vrednostima i integrativnom pristupu društvu. Zakoni o sećanju pogoduju razvoju nacionalizma jer dovode do isključivanja drugog i drugačijeg, što stvara spiralu međusobnih sukoba istorijskih narativa. Zakoni o sećanju zato najbolje funkcionišu kada uređuju Holokaust, kao jedan retko univerzalno prihvaćen simbol koji prevazilazi nacionalna tumačenja istorije. Ukoliko se države odluče na usvajanje zakona o sećanju koji bi ozvaničili određenu verziju istorije, neminovno dolazi do otpora društvenih grupa koje se ne slažu sa tom verzijom. Pritom nije bitna zakonodavna tehnika, da li se zakonom zabranjuje negiranje zločina, proslavljanje istorijskih datuma na određeni način, dovođenje u vezu sa zločinima izvesnih lica i društvenih grupa – rezultat je uvek isti. Čini se nebitnim i „udaljenost” zakona o sećanju od istorijske istine. Zakon o sećanju BiH se ipak oslanja na presude međunarodnog suda, dok ukrajinski zakon „činjenice” pronalazi uglavnom u delima ukrajinskih istoričara. Međutim, tek bi pitanja istorijskog legitimiteta i zasnovanosti na činjenicama zakona o sećanju zahtevala ozbiljnu i obimnu studiju. Dovoljno je na ovom mestu istaći da zakoni o sećanju u ranjivim društvima neminovno produbljuju društvene sukobe koje nominalno žele da otklone, u čemu leži njihov paradoks. Naše istraživanje nas je analizom opštih izvora međunarodnog prava dovelo do zaključka da obično poricanje istorijskih činjenica, negiranje koje nije praćeno posebnim kvalitetom, odnosno podobnošću da izazove povredu drugih ljudskih prava ili kolektivnih interesa, ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Međunarodno pravo, shodno tome, ne zahteva od država da predvide negacionizam kao krivično delo u svojim pravnim porecima. Negiranje istorijskih zločina je po međunarodnom pravu kažnjivo samo ako je prima facie govor mržnje. Analiza pokazuje da zakoni o sećanju niču kao pečurke posle kiše, pogotovo na evropskim prostorima. Postavlja se pitanje – postoji li neka vrsta posebne odgovornosti država sa evropskih prostora, koja je zavisna direktno od mračne istorije tih društava, da regulišu negacionizam strože nego što to zahtevaju međunarodnopravni standardi? Slično pitanje može se postaviti i za region Zapadnog Balkana, poznat po istorijskim zločinima koji se ciklično ponavljaju i nikako ne dobijaju konačno razrešenje u istorijskim tumačenjima. Evropska unija je iz tih razloga pokušala da nametne progresivan i unifikovan model zakona o sećanju koji bi povezao negacionizam sa govorom mržnje i ostavio mogućnost državama članicama da predvide zabranu negiranja i drugih istorijskih zločina osim Holokausta. Međutim, rezultati našeg istraživanja potkrepljuju hipotezu koju smo izneli na početku – umesto da harmonizuje institut krivične zabrane negacionizma u zakonodavstvima država članica, Okvirna odluka Evropske unije o borbi protiv određenih oblika i izraza rasizma i ksenofobije putem krivičnog prava povećava raznolikost zakonodavnih rešenja, zbog parcijalnih ili neadekvatnih implementacija motivisanih različitim istorijskim iskustvima država članica i shvatanjima prirode, uzroka i posledica istorijskih zapleta. U tom smislu može se istaći nekoliko glavnih zapažanja: 1) Tri države članice su formalno opomenute zbog propuštanja implementacije, ali na osnovu faktičkog stanja takvih država može da bude i više, samo Komisija do sada iz neznanih razloga nije pokrenula postupak. 2) Dvanaest država članica je navodno u potpunosti implementiralo Odluku. Međutim, između njih postoje razlike u definisanju radnji izvršenja ili drugih elemenata bića krivičnog dela, koje su naizgled sitne, ali u praksi mogu da dovedu do krupnih posledica po utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenih. 3) Nekoliko država članica je iskoristilo progresivnost Okvirne odluke da u isti koš ubaci komunizam sa nacizmom, što nije prihvaćeno od strane EU, niti Evropskog suda za ljudska prava. 4) Tri države članice smatraju da je samo Holokaust zločin čije negiranje treba krivično suzbijati. 5) Šest država članica nisu uopšte implementirale Odluku. Pokušaji tumačenja po analogiji zabrane govora mržnje sa zabranom negacionizma nisu prihvatljivi iz ugla načela zakonitosti u krivičnom pravu, niti su prihvatljivi Evropskoj komisiji koja je u jednom takvom slučaju pokrenula postupak zbog propuštanja implementacije. 6) Ustavnost okvirne odluke je upitna bar u jednoj državi članici. Ustavnost odredaba Okvirne odluke u zemljama slične pravne tradicije različito se tumači. Raznolika iskustva zakonodavnih rešenja država članica EU moraju da predstavljaju upozorenje argumentima koji ističu da je posebno evropsko iskustvo dovoljan i neophodan motiv strožeg regulisanja negacionizma u zakonodavstvima evropskih država, pogotovo onih koje su, ili pretenduju da budu, članice EU. Iskustvo definitivno nije jedinstveno da bi se moglo govoriti o nekom lako prihvatljivom, zajedničkom normativnom rešenju. Ti zaključci treba da posluže i kao upozorenje kandidatima za članstvo u EU sa prostora Zapadnog Balkana. Ukoliko žele da implementiraju ovaj pravni akt EU u svoje zakonodavstvo bez pažljivog promišljanja sopstvenog društveno-istorijskog konteksta, moguće je da umesto suzbijanja rasizma i ksenofobije dobiju represivnu reakciju države na zločine oko kojih ne postoji društveni konsenzus, što u krajnjoj liniji dovodi do neopravdanog sužavanja slobode izražavanja, kao temeljne evropske vrednosti i osnovnog ljudskog prava, ali i potencijala za nove društvene sukobe. Negacionizam je, može se stoga zaključiti, u međunarodnom pravu ljudskih prava, opštem međunarodnom pravu, ali i pravu EU zabranjen samo kao oblik govora mržnje, nikako kao zaseban institut. Međutim, u praktičnoj primeni dolazi do situacija gde je vrlo teško razlikovati kvalifikovani negacionizam od običnog, zabranjeni od dozvoljenog, odnosno utvrditi da li je određena radnja negiranja zaista podobna da izazove mržnju ili nasilje. Namera da se izazove mržnja ili nasilje nije uvek jasno vidljiva, a objektivne okolnosti slučaja su složene i zahtevaju pažljivu analizu, pri čemu bi zaštita slobode izražavanja morala da bude primarna, a ograničenja te slobode tek poslednje sredstvo. U bogatoj praksi Evropskog suda za ljudska prava mogu se pronaći izvesne smernice za praktičnu primenu zabrane negacionizma. Sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava stalno se razvija i zavisna je od posebnih okolnosti konkretnih predmeta o kojima je Sud odlučivao, što znači da bilo kakvi zaključci mogu da budu samo delimično upotrebljivi za domaće sudove. Ti zaključci bi se mogli sumirati na sledeći način: Holokaust je zločin koji uživa poseban stepen zaštite, s obzirom na to da je u pitanju poseban genocid koji je po svojoj suštini suprotan demokratskim vrednostima, da je potvrđen u ogromnom broju istorijskih istraživanja i u odlukama međunarodnog suda koji je imao široku međunarodnu podršku. Svaki pokušaj da se negira Holokaust izlazi iz okvira zaštite Konvencije o ljudskim pravima, konkretno člana 10 o slobodi izražavanja, nezavisno od toga da li je radnja uistinu podobna da izazove mržnju ili nasilje. Negiranje drugih istorijskih zločina generalno se ne smatra protivzakonitim samo po sebi. Ukoliko je praćeno jasno vidljivom namerom da se izazove mržnja ili nasilje, u pitanju je govor mržnje koji nije zaštićen Konvencijom. Ukoliko namera nije jasno vidljiva, potrebno je oceniti sve okolnosti slučaja, sprovesti test koji uzima u obzir različite kriterijume poput ličnosti govornika, publike kojoj se obraća, forme u kojoj se obraća, društvenog konteksta i tome slično. Ti objektivni elementi određuju granice slobode izražavanja u svakom konkretnom slučaju, odnosno granice zabrane negiranja. Svi ti elementi moraju pažljivo da se analiziraju kako bi se sprečilo da vlasti zloupotrebljavaju zabranu negacionizma da bi cenzurisale javnu raspravu o važnim društvenim pitanjima. Put kojim se korača u analizi datih elemenata je „uzak i klizav”, ali je to jedino i najbolje što je međunarodno pravo do sada uspelo da smisli, kako bi se pronašlo srednje rešenje između dva ekstrema u vidu neograničene slobode izražavanja i potpune zabrane bilo kakvog preispitivanja istorijskih zločina. U slučaju Perinçek, Evropski sud za ljudska prava je postavio temelje jednog restriktivnog pristupa ograničenjima slobode izražavanja kada su u pitanju negiranja zločina koji nisu Holokaust. Sud nije sklon da prihvati tabuizaciju svakovrsnih zločina, pogotovo ukoliko u istorijskim istraživanjima nema konsenzusa oko njihovih uzroka, prirode i posledica, nezavisno od toga da je pravna kvalifikacija tih zločina data u mnogobrojnim političkim deklaracijama državnih organa, da postoje brojni i nepobitni materijalni dokazi da su zločini učinjeni, i mnoštvo ozbiljne istorijske literature o okolnostima pod kojima su se dogodili. Nije još bilo prilike da se pred Sudom nađe slučaj negiranja nekog od zločina sa prostora bivše Jugoslavije, koji su od skora zaštićeni zakonom od pokušaja preispitivanja, koje je podobno da izazove nasilje ili mržnju u mnogim državama naslednicama SFR Jugoslavije. Biće vrlo zanimljivo videti kako bi Sud reagovao na javni nastup nekog istoričara ili međunarodnog pravnika iz Srbije koji u medijima Bosne i Hercegovine iznese tvrdnju da zločin u Srebrenici nije bio genocid i zbog toga potpadne pod udar nedavno usvojenih izmena i dopuna krivičnog zakonika BiH – takozvanog „Inckovog” zakona.

Actions (login required)

View Item