Strateška stabilnost u multipolarnom svetu

Kostić Šulejić, Marina (2022) Strateška stabilnost u multipolarnom svetu. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-301-4

Text Marina-Kostic-Sulejic.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (6MB)

Abstract

Današnja kriza multilateralizma ima mnoge oblike i obuhvata sve domene međudržavnih odnosa, uključujući i kontrolu naoružanja. Za njen nastanak odgovorne su pre svega velike sile, a u domenu kontrole naoružanja posebno SAD i Rusija. Ova knjiga imala je za cilj da ukaže na karakter i konture koncepta strateške stabilnosti zasnovanog na uzajamno garantovanom uništenju SAD i Rusije u uslovima multipolarizacije svetskog poretka, gde više država ne samo da poseduje nuklearno naoružanje nego je u procesu njegovog uvećanja i modernizacije. Nastajući multipolarni poredak karakteriše kriza multilateralizma i povratak konfrontacije velikih sila, ali se i dalje ne isključuje pretnja proliferacije oružja za masovno uništenje, koje bi moglo pasti u ruke terorista. Stoga se strateška stabilnost u multipolarnom svetu najbolje vidi kao kombinacija hladnoratovskog i posthladnoratovskog koncepta, pri čemu su odnosi SAD i Rusije i dalje u centru, ali uz potrebu uključivanja novih aktera, vrsta naoružanja i domena ratovanja. Strateška stabilnost između SAD i Rusije počiva na paritetu njihovih strateških snaga, mogućnosti njihove modernizacije, velikog dispariteta u odnosu na ostale države sa nuklearnim naoružanjem i na sveobuhvatnosti režima kontrole naoružanja, koja obuhvata ne samo strateško naoružanje već i druge sisteme sa strateškim efektima (protivraketna odbrana, nestrateško naoružanje, nove tehnologije poput hipersoničnih raketa, sajber ratovanje i moguća militarizacija svemira). Poremećaj u nekom od ovih elemenata doprinosi narušavanju strateške stabilnosti i stvara proliferacijski pritisak na SAD i Rusiju da odustanu od kontrole naoružanja i ponovo uvećaju svoje strateške snage. Ukoliko bi ostale države sa nuklearnim naoružanjem odstupile od postavke „minimalnih kredibilnih snaga”, to bi uticalo na SAD i Rusiju da ponovo razmotre postojeća ograničenja, budući da su jedino one obavezane formalnim ugovorom o ograničenju i smanjenju strateških ofanzivnih snaga sa veoma intenzivnim merama verifikacije. Sa kretanjem ka nižim brojevima strateškog naoružanja, a posebno u uslovima veće konfliktnosti i vertikalne proliferacije nuklearnog naoružanja kod ostalih država koje ga poseduju, ove dve sile sve više pozivaju na multilateralizaciju pregovora i ugovora o kontroli strateškog naoružanja. Ipak, akteri koji bi bili uključeni u ovaj proces iznose različite zahteve i uslove za svoje učešće. Dok SAD i Rusija nastoje da održe ključnu ulogu u određivanju „pravila igre” i formiraju okvir buduće kontrole naoružanja koja bi stvorila uslove i za priključivanje drugih, dotle ti „drugi” (Kina, UK i Francuska) iznose kao zahtev učešće na jednakim osnovama u pregovorima o kontroli naoružanja i poboljšanje strateškog okruženja. Jednake osnove bi se, po njima, odnosile kako na numeričku jednakost u broju nuklearnih snaga, tako i na diplomatsku jednakost u smislu ravnopravnog učešća u formulisanju sporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja. Pritom poseban izazov multilateralizacije kontrole strateškog naoružanja predstavlja i postizanje saglasnosti SAD i Rusije oko toga ko sve treba da bude uključen u nju. Za SAD i njihove saveznike i partnere multilateralizacija kontrole strateškog naoružanja znači pre svega njegovu trilateralizaciju uključivanjem Kine, dok za Rusiju i Kinu ona znači uključivanje u ovaj proces svih pet priznatih država sa nuklearnim naoružanjem. Pored aktera koji bi bili uključeni u proces kontrole strateškog naoružanja, poseban izazov predstavlja i obuhvat ove kontrole. Ostvarivanje ograničenja i smanjenja strateškog naoružanja SAD i Rusije nakon Hladnog rata nije bilo moguće dok i drugi faktori koji utiču na njihove strateške sposobnosti nisu stavljeni pod kontrolu. To se odnosi na postizanje univerzalnog sporazuma o neproliferaciji, ograničenje strateške protivraketne odbrane, eliminaciju nuklearnih snaga srednjeg i kraćeg dometa iz Evrope i ravnotežu konvencionalnih snaga u Evropi. Sa eliminacijom ovih instrumenata kontrole naoružanja (napuštanje AVM ugovora 2002. godine od SAD, napuštanje INF sporazuma 2019. od SAD, suspenzija važenja sporazuma o konvencionalnim snagama u Evropi 2015. od Rusije i napuštanje Ugovora o otvorenom nebu od najpre SAD 2020, pa i Rusije 2021. godine), u krajnjoj instanci dovodi se u pitanje i sama kontrola strateškog naoružanja između SAD i Rusije i strateška stabilnost među njima. Poslednji ugovor koji održava formalno ovu stabilnost je Novi START, koji je produžen samo dva dana pre isteka, 3. februara 2021. godine, za još pet godina. Budući da je ovaj Ugovor produžen za još pet godina, bez mogućnosti daljeg produžetka, izuzetno je važno da li će se i kako voditi dalji pregovori o kontroli nuklearnog, pa i strateškog naoružanja. Širi kontekst odnosa između SAD i Rusije i njihovi stavovi i viđenja sopstvene, kao i bezbednosti Evrope, imaju poseban značaj u ovom procesu. Razmatranja ruskih predloga o bezbednosti u Evropi i američkih i NATO odgovora na njih pokazuju ključne stavke razmimoilaženja i mogućih kompromisa povodom buduće kontrole naoružanja. Ključne tačke razmimoilaženja se pre svega odnose na pitanje proširenja NATO-a, gde se Rusija zalaže za potpunu zabranu daljeg proširenja, a SAD i NATO za zadržavanje politike otvorenih vrata; pitanje poštovanja načela jednake bezbednosti za sve, koja za Rusiju znači uzimanje u obzir bezbednosti drugih prilikom kalkulacije sopstvene bezbednosti, a za SAD slobodu svake države da izabere svoju spoljnu i bezbednosnu politiku, uključujući i članstvo u savezima; načela razmeštanja dodatnih snaga, pri čemu se Rusija zalaže na povratak na nivo od 1997. godine, gde NATO trupe i dodatno naoružanje ne bi bile razmeštene na teritoriji novih istočnoevropskih članica NATO-a; poštovanje nacionalnog principa pri razmeštanju nuklearnih snaga, pri čemu se Rusija zalaže za prekid američke produžene odbrane i povratak svog nuklearnog naoružanja u matičnu zemlju, dok SAD produženu odbranu vide kao deo odvraćanja i kao instrument neproliferacije nuklearnog naoružanja kod svojih saveznika u Evropi i Istočnoj Aziji. S druge strane, potencijalni predmet sporazuma može biti novo regulisanje pitanja raketa srednjeg i kraćeg dometa u Evropi, kao i unapređenje mera poverenja kroz veću transparentnost i mere za izbegavanje vojnih i nuklearnih incidenata na moru i u vazduhu. Kontrola strateškog naoružanja ostaće koncentrisana oko SAD i Rusije, kao dva najveća posednika ove vrste naoružanja. Kako ovo istraživanje, međutim, pokazuje, sve će teže biti u uslovima povećanja nuklearnih kapaciteta drugih država da dve strane održe formalnu bilateralnu ugovornu kontrolu naoružanja, iako je to neophodan uslov za pokazivanje kredibiliteta poštovanja NPT-a i održavanje režima neproliferacije. Davanje izjava ili usvajanje zajedničkih deklaracija pred pregledne konferencije NPT o posvećenosti razoružanju neće biti dovoljno da se druge države uvere u iskrenost namera kretanja ka nuklearnom razoružanju priznatih pet država sa nuklearnim naoružanjem, zbog čega se može dovesti u pitanje opstanak jednog od ključnih stubova strateške stabilnosti – NPT-a. Nastavak važenja NPT-a do sada je bila najdugotrajnija osnova kompromisa pet država sa nuklearnim naoružanjem, što daje izuzetan podsticaj SAD i Rusiji da bez obzira na to da li će doći do multilateralizacije pregovora o kontroli strateškog naoružanja, nastave da vode pregovore o kontroli strateškog naoružanja i eventualno postižu dogovore o njegovom ograničenju i daljem smanjenju. U ovom slučaju Kina, Francuska i UK morali bi ostati posvećeni održavanju minimalnih snaga potrebnih za odvraćanje. Razmatranje debata koje se vode u SAD i Rusiji o kontroli strateškog naoružanja i produžetku Novog START-a ukazalo je na značaj unutrašnjih faktora za kontrolu naoružanja. Posebno se na primeru američkih administracija moglo videti koliko je kompromisa neophodno napraviti kako bi se obezbedilo trajanje formalne kontrole strateškog naoružanja sa Rusijom. Ovo će biti čak i teže usled oružane intervencije Rusije u Ukrajini, koja u momentu pisanja ovog zaključka i dalje traje (jul 2022. godine). Takođe, razmatranje kontroverznih ili spornih pitanja produžetka Novog START-a ukazalo je na to koliko sveobuhvatan mora biti režim kontrole naoružanja da bi se održala strateška stabilnost između SAD i Rusije. Na kraju, razmatranje uslova multilateralizacije i posebno stavova Kine, UK i Francuske, čije su uključivanje SAD i Rusija tražile u procesu razgovora o produžetku Novog START-a, ukazalo je na to da čak i da se postigne saglasnost ove dve zemlje o nužnosti i akterima multilateralizacije pregovora i kontrole strateškog naoružanja, to ne znači da će automatski do toga i doći. Pored bezbednosnih kalkulacija saveza čiji su one deo, ove zemlje imaju i sopstvene bezbednosne kalkulacije i interese koji utiču na mogućnosti multilateralizacije kontrole strateškog naoružanja, kao što su kvantitativno smanjenje broja strateškog naoružanja dve supersile do njihovog nivoa (Kina, UK i Francuska); umanjenje uloge koju nuklearno oružje ima u vojnim i bezbednosnim strategijama i kao statusnog simbola supersile ili velike sile, kao i postizanje međunarodnog sporazuma (a ne trilateralnog) o ograničavanju upotrebe nuklearnog naoružanja, posebno obavezivanje na politiku „ne-prve upotrebe” (Kina); eliminacija svog drugog oružja za masovno uništenje i državno sponzorisanog terorizma (Francuska); očuvanje ograničenja protivraketne odbrane u Evropi, ravnoteža konvencionalnih snaga i nastavak nerazmeštanja nuklearnih snaga srednjeg i kraćeg dometa u Evropi (Francuska i UK). U pogledu politika upotrebe nuklearnog naoružanja malo je izvesno da će biti usvojen kineski predlog da se potpiše ugovor kojim bi se sve strane obavezale da neće prve upotrebiti nuklearno naoružanje. SAD i Rusija su svoj odnos strateške stabilnosti gradile na izbegavanju prvog udara, a kada se u obzir uzmu i zahtevi saveznika i ruska i američka nuklearna politika neće se značajnije promeniti. Po pitanju aktera, ukoliko se kao polazna tačka uzme to da je nuklearni svet multipolaran, ali da ne podižu svi svoje nuklearne kapacitete, onda se u osnovi zagovara model koji bi obuhvatao SAD i Rusiju plus onu državu koja podiže svoje kapacitete, što bi dalju kontrolu strateškog naoružanja činilo tripartitnom, za šta se SAD danas zalažu u odnosu na Kinu. Budući da SAD i Rusija teže da zadrže postojeći odnos snaga, između sebe i prema trećim državama, jasno je da Kina ili uopšte neće postati deo sporazuma o kontroli strateškog naoružanja sa Rusijom i SAD, ili će stvoriti neku svoju agendu i okvire sporazuma koji će se zadržati na političkim obavezama politike „ne-prve upotrebe” bez jasnih i čvrstih mehanizama transparentnosti i verifikacije. Budući da SAD i Rusija mogu dalje smanjivati svoje strateške snage samo u uslovima kada bi sposobnosti ostalih država ostale na postojećem ili manjem nivou, povećanje kineskog nuklearnog arsenala, a da ona nije deo sporazuma sa SAD i Rusijom, vodiće do prestanka važenja Novog START-a i moguće čak ponovnog kvantitativnog povećanja nuklearnog naoružanja SAD i Rusije kako bi se održao postojeći odnos snaga. Ukoliko bi se kineski nuklearni arsenal povećavao u značajnoj meri, tako da se kreće ka paritetu sa SAD i Rusijom, dve supersile bi povećale svoje strateške i nestrateške kapacitete kako bi održale postojeću razmeru. Kina bi, međutim, mogla da umanji tenzije prema svom programu modernizacije ukoliko bi bila posvećena većoj transparentnosti snaga, ali budući da sama logika njene upotrebe snaga povlači određeni stepen tajnovitosti, malo je verovatno da će ona značajno promeniti odnos prema ovom pitanju. Na kraju, ukoliko bi se u jednačinu dodali i odnosi pariteta u odnosu na savezništva, onda bi budući sporazum o nuklearnom naoružanju mogao biti zasnovan na sporazumu između saveza NATO i ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti) ili NATO i Šangajske organizacije za saradnju. U bezbednosne kalkulacije SAD, Rusije, Kine, UK i Francuske često su uključene i druge države sa nuklearnim naoružanjem, koje, međutim, nisu priznate kao takve. To nepriznavanje njihovog nuklearnog statusa otežava i njihovo uključivanje u pregovore o kontroli nuklearnog naoružanja. Ipak, one su deo „strateškog lanca” ili „strateškog kruga” koji čini arhitekturu strateške stabilnosti. Analiza bezbednosnog okruženja i odbrambenih doktrina i sposobnosti Indije, Pakistana, Severne Koreje i Izraela pokazala je uzajamno dejstvo između ovih i priznatih pet država sa nuklearnim naoružanjem u pogledu održavanja strateške stabilnosti. Američko razmeštanje nacionalne protivraketne odbrane u Evropi i Aziji i izlazak iz AVM ugovora 2002. godine zbog pretnji od balističkih raketa Severne Koreje ili Irana, čije bezbednosne kalkulacije uzimaju u obzir pre svega Izrael i njegove navodne nuklearne snage, presudno su uticali na modernizaciju ruskih i kineskih strateških i nuklearnih snaga. S druge strane, modernizacija kineskih nuklearnih snaga podstiče modernizaciju indijskih nuklearnih snaga, a ona pakistanskih, budući da je pakistanska odbrambena politika (konvencionalna i nuklearna) indocentrična. Takođe, po pitanju naoružanja postoji nekoliko modaliteta. Prvo, gotovo je nemoguće da budući sporazum može nastaviti da sadrži samo kvantitativna ograničenja na strateško ofanzivno naoružanje SAD i Rusije, a da ne obuhvati i ostalo nuklearno naoružanje i domene ratovanja. Početna tačka ponovne izgradnje sistema strateške stabilnosti trebalo bi da bude pregovaranje novog ili usvajanje adaptiranog sporazuma o konvencionalnim snagama u Evropi pod novim uslovima, kao i održavanje nerazmeštanja nuklearnih snaga kraćeg i srednjeg dometa u Evropi. Dogovor o miroljubivoj upotrebi interneta i svemira mogao bi se postići i kroz univerzalne mehanizme i instrumente kontrole poput konvencija međunarodnih organizacija, pre svega UN. Svi ovi dogovori, međutim, moraju sačekati zauzimanje povoljnih pozicija velikih sila, pre svega SAD i Rusije, sa kojih su spremne da pregovaraju buduće uređenje odnosa i snaga, uključujući i sporazume o kontroli naoružanja.

Actions (login required)

View Item