Srbija u savremenim geoekonomskim procesima

Komazec, Slobodan and Bukvić, Rajko and Dimitrijević, Bojan and Petrović, Dragan (2022) Srbija u savremenim geoekonomskim procesima. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-294-9

Text Srbija-u-savremenim-geoekonomskim-procesima.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (10MB)

Abstract

Četiri naučna savetnika – redovna profesora Univerziteta, dr Slobodan Komazec, dr Bojan Dimitrijević, dr Rajko Bukvić i dr Dragan Petrović objavili su zajedničku naučnu monografiju, studiju Srbija u savremenim geoekonomskim procesima. Na zajedničku temu četiri autora su u tri odvojene celine (Bukvić i Petrović imaju zajednički deo knjige, dok su Komazec i Dimitrijević samostalni autori svojih celina), dali analizu kretanja svetske ekonomije u teoretskoj i praktičnoj ravni, te položaja Srbije i stanje najvažnijih grana privrede u njoj. Profesor Slobodan Komazec u svom delu knjige ima dve podceline. Jedna se bavi najuticajnijim postojećim modelima makroekonomije (konceptima), kao što su još uvek pretežno vladajući neoliberalni i neomonetaristički i, s druge strane, neokejnzijanski, posebno njegovi hibridni modeli obogaćeni socijalnim programima. Neoliberalizam je ekstremni oblik neoliberalne teorije slobodnih tržišta. Najveći broj država u svetu tokom poslednjih decenija (uz razvijene zapadne kapitalističke) prihvatio je osnovne preporuke Vašingtonskog konsenzusa. Prihvatanje tržišne supremacije do dogmatskog stava, istina „dovešće do privremene krize” – kako tvrde njegovi protagonisti, ali će vrlo brzo ekonomije tih država ozdraviti. Nova privatna struktura i vlasništvo brzo će nadoknaditi privremeni pad, a zatim će osigurati brz rast i približavanje nivou razvoja razvijenih država kapitalizma. Sve privrede država „u tranziciji”, videli smo stav, odmah treba liberalizovati, stabilizovati i privatizovati (brzo, totalno i bez obzira na metod privatizacije). To je u stvari šok terapija, a ne graduelistički i osmišljen planski pristup, blizak kejnzijanskoj teoriji i politici. Pogrešno u celini. Radi se o ofanzivi i nametanju „modernog”, od svih kontrola oslobođenog, neoklasičnog kapitalizma u čijoj osnovi je monetarizam. „Protivim se svakoj vladinoj ekonomskoj intervenciji” (M. Fridman). Stoga smo u početku naveli činjenicu da je neoliberalizam praktično postao jedna svetska ideologija (J. Valerstajn). A šta posle sloma neoliberalizma? Iz kejnzijanske teorije i makroekonomske politike poznato je da država u teškoj ekonomskoj recesiji mora tražiti novac (čak i emisioni) kako bi podstakla ekonomiju. Neoliberali i monetaristi zagovaraju vladinu strogost emisiji novca i u porastu cena usred recesije. To je put u smišljeno izazvanu recesiju i krizu. Tržišna dogma i liberalizam idu „ruku pod ruku”. Državni ekonomski intervencionizam je nepotreban, dok ulogu države i njenu javnu potrošnju treba stalno smanjivati. Dakle, liberalno shvatanje države i tržišta zasniva se na uverenju da će tržište izvršiti najbolju alokaciju proizvodnih faktora. Slobodno formirane tržišne cene same su u stanju da dovedu brzo do uspostavljanja i održavanja tržišne ravnoteže. Tržišni mehanizam je u stanju da osigura sledeće ciljeve u razvoju: a) Stalnu ravnotežu svih sektora (strukturnu) i ukupnu (globalnu) ravnotežu u privredi; b) Stalnu i punu zaposlenost; v) Optimalan ekonomski rast. Klasični liberalizam čiste tržišne ekonomije nikada nije funkcionisao u čistom obimu, čak i pre nastanka kejnzijanske politike. Novija shvatanja, vezana za kejnzijansku i neokejnzijansku teoriju, traže stalno prisustvo državne intervencije na tržištu. Tržišni automatizam redovno vodi u krizu, depresiju, nestabilnost i nezaposlenost, tako da država mora da interveniše u otklanjanju tih neravnoteža. Tržište samo po sebi ne daje dovoljne i prave informacije, tako da odluke subjekata na tržištu nisu uvek optimalne i ekonomski racionalne, zbog čega i državni intervencionizam postaje objektivno nužan. Radi se o nizu programa koji čine sastavni deo intervencije države u privredni i finansijski sektor, bez čega privreda zasnovana na klasičnoj ekonomskoj teoriji i liberalnom tržištu ne bi našla izlaz iz krize, odnosno redovno bi ulazila u poznate periodične krize ili recesije u razvoju. Ekonomske funkcije savremene države mogu se svesti na tri područja: 1) Stabilizaciona funkcija, koja u sebi uključuje i odgovarajuće mere razvojne i strukturne politike; 2) Redistribuciona funkcija, koja uključuje područje raspodele i preraspodele dohodaka (budžetskom politikom). Ova funkcija uključuje određenu socijalnu funkciju države u cilju „pravednije” raspodele nacionalnog dohotka. 3) Alokaciona funkcija kojom država usmerava privredne, radne i finansijske resurse u određene grane ili područja u koje novac i kapital logikom čistih tržišnih odnosa ne bi išao. Disproporcije u razvoju bi nastale kao neminovnost automatskog delovanja tržišta, dok bi mnoge strateške grane od vitalnog interesa za društvo i nacionalnu ekonomiju (zbog niže profitabilnosti ulaganja) zaostajale u razvoju. Država preuzima brigu da ih podrži određenim merama, instrumentima ili direktnim ulaganjima. Državni intervencionizam u ekonomiji sadrži celi spektar mera i instrumenata za usmeravanje i podržavanje ekonomskog rasta i socijalne strategije. Država, između ostalog, deluje na sledećim pravcima: 1. Planira ekonomski razvoj; 2. Usmerava investicije; 3. Štiti domaću proizvodnju putem raznih mera zaštitne ekonomske politike (savremeni protekcionizam); 4. Odlučujuće deluje u politici obrazovanja; 5. Stimuliše i usmerava tehnološki razvoj; 6. Država obezbeđuje funkcionisanje velikih sistema (transport, energetika, saobraćaj, komunikacije); 7. Vodi makroekonomsku, razvojnu stabilizacionu, finansijsku i spoljnotrgovinsku politiku; 8. Primenjuje brojne mere u cilju regulacije investicija, kontrole i politike cena, fiskalnih i monetarnih podsticaja (kamatna stopa, devizni kurs, krediti banaka, primarna emisija, finansijsko tržište); 9. Država kontroliše i ograničava oligopolske i monopolske strukture; 10. Država kontroliše i usmerava formiranje novih firmi, ulaganja u nove investicije, a preko javnih preduzeća direktno interveniše u oblast proizvodnje, uvoza, investicija, razvoja; 11. Država direktno utiče na transformaciju privredne strukture. Savremeni državni intervencionizam sa modelom „obnova, reforme, razvoj” u novoindustrijalizovanim privredama krajem devedesetih godina, oslonjen na neokejnzijansku teoriju, doprineo je brzom ekonomskom razvoju ovih privreda (J. Koreja, Tajvan, Singapur, Hongkong, odnosno „pet tigrića”). To su tzv. novoindustrijalizovane zemlje. Model nastoji da izgradi „vođeno” i kontrolisano (a ne potpuno slobodno) tržište, a to znači socijalna i regulisana privreda (po uzoru na nemačko-japanski model kapitalizma). U ovim privredama država je vršila izbor i podsticala prioritetne industrijske sektore, kreirala i sprovodila odgovarajuću (sebi podešenu) izvoznu, finansijsku, monetarnu, investicionu, stabilizacionu i tehnološku politiku. Režim spoljne trgovine, deviznih kurseva, korišćenja inostranih kredita, bio je visoko kontrolisan i centralno vođen. Vođena je politika supstitucije uvoza i snažne stimulacije izvoza. Uvoz je strogo kontrolisan i vrlo selektivan, a devizna kontrola vrlo čvrsta. Bankarski (nacionalno očuvan) sistem je putem kreditne i kamatne politike korišten kao glavna poluga državne stimulacije jednih i destimulacije drugih sektora u cilju restrukturisanja privrede. Ovaj model je omogućio ovim privredama impozantnu dinamiku ekonomskog rasta (sve do 1998. godine kada je pod pritiskom napušten). Pojedine novoindustrijalizovane zemlje su se vrlo brzo približile visoko razvijenim privredama, da bi na pritisak MMF-a napustile ovaj vrlo efikasan model razvoja. Nažalost, i države EU su prihvatile tržišni fundamentalizam iz SAD, uz krizu koja se produbljuje i sve češće socijalne potrese i ogromna socijalna raslojavanja. Profesor Komazec se zalaže za upotrebu neokejnzijanskog modela u Srbiji, prilagođenom postojećem ambijentu i obogaćenom dodatnim socijalnim programom. U posebnoj podcelini svog dela knjige, profesor Komazec analizira uticaj i značaj vojne industrije u savremenom svetu, pre svega SAD, potom zapadnoevropskih država, Rusije i Kine. U svom delu knjige profesor Bojan Dimitrijević ima tri osnovne podceline: prva celina bavi se pitanjima nedovoljne agregatne tražnje i reformom procesa globalizacije; druga se bavi problemima vezanim za globalnu nejednakost i načinima kako ovaj problem rešiti ili bar ublažiti; treća celina daje kratak pregled ključnih ekonomskih politika koje se odnose na Srbiju i njen ubrzaniji ekonomski razvoj. U periodu od 13 godina, 2008–2020. godina, svetsku privredu pogodile su dve velike ekonomske krize. Kriza iz 2008. godine nazvana je Velikom recesijom i po intenzitetu, rasprostranjenosti i posledicama, smatra se najvećom krizom u ekonomskoj istoriji posle Velike depresije iz 1929– 1934. godine. Osnovni uzroci krize vezani su za krah tržišta nekretnina u SAD, „pucanje špekulativnog mehura” usled prekomerne upotrebe finansijskih derivata i sekjuritizacije, koji su doveli do naglog pada cena nekretnina, nemogućnosti otplate hipotekarnih kredita, kontaminirane aktive u poslovanju banaka i bankrota velikih investicionih banaka među kojima se ističu Lehman Brothers i Bear Stearns. Dublji uzroci krize odnose se na: 1) Krah Vašingtonskog konsenzusa i neoliberalne ekonomske teorije i politike; 2) Preteranu deregulaciju finansijskog sektora kao posledicu prihvatanja Vašingtonskog dogovora; 3) Veliku zaduženost domaćinstava koja je „pumpala” cene nekretnina i dovela do kontaminacije aktive u sektoru bankarstva i osiguranja. Još od kraja 70-ih i početka 80-ih godina 20. veka evidentan je postepeni pad agregatne tražnje na nivou svetske privrede, a drugi problem, povezan sa prethodnim, kao po „zakonu spojenih sudova”, jeste porast globalne nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva koji se manifestuje kao sve veća razlika između onoga što poseduje 10%, ili čak 1% najbogatijih, na račun 70% stanovništva sa srednjim i nižim nivoom primanja. Ta razlika, raste na dva nivoa: 1) između razvijenih i manje razvijenih zemalja; 2) između bogatih i siromašnijih pojedinaca unutar većine zemalja, a svakako i unutar najrazvijenih zemalja sveta (SAD, V. Britanija, zemlje Evropske unije). Druga velika ekonomska kriza nastupila je 2020. godine kao posledica COVID pandemije u svetskim razmerama, i dovela je do masovnog zatvaranja stanovništva, prelaska na „kućni” način rada, presekla svetske lance snabdevanja, veoma duboko pogodila zdravstvene i privredne sisteme SAD, Velike Britanije, većine zemalja EU (naročito Španiju, Italiju, Francusku, Nemačku) i značajno oborila BDP, proizvodnju i zaposlenost. Kriza je naročito pogodila mala i srednja preduzeća, uslužni sektor – pogotovo turizam, saobraćaj, logistiku i počela da nameće neke nove obrasce ponašanja u ekonomskoj organizaciji života. Ono što je, čini se, glavna pouka iz ugla ekonomske politike, to je činjenica da su ponovo kejnzijanske mere podsticaja agregatne tražnje odigrale ključnu ulogu u oporavku svetske privrede. Stoga je i ovo pitanje detaljnije analizirano u odgovarajućem delu knjige. Ono što je upravo zajedničko dvema velikim ekonomskim krizama – šokovima jeste: a) veliki pad na strani agregatne tražnje i slične posledice; b) primena sličnih mera ekonomske politike koje su se, pre svega, odnosile na fiskalne podsticaje za rast agregatne tražnje, proizvodnje, zaposlenosti i investicija. U oba slučaja, preporuke neoliberalne ekonomske teorije i politike bile su neupotrebljive i označile su potrebu za hitnom promenom ove paradigme kao vladajuće, kako u ekonomskoj teoriji tako i u ekonomskoj politici. Pored nedovoljne agregatne tražnje i rasta nejednakosti u raspodeli bogatstva, postoji još čitav niz problema koji se javljaju u svetskoj privredi, ali i na nivou ekonomske teorije: Kriza neoliberalizma u ekonomskoj teoriji i politici koji treba da bude napušten kao dominantan pravac na ekonomskim univerzitetima, u literaturi i u upravljanju ekonomskom politikom na makroekonomskom nivou; Kriza Evropske unije, ali i koncepta stvaranja superdržava koje potiru ekonomski suverenitet i nacionalnu samobitnost. Nasuprot tome, sve više jača suverenizam, a pred Evropskom unijom je opet dilema da li će to biti jedna država, federacija ili savez suverenih država u kome ima mesta čak i za Rusiju. Paralelno sa krizom Evropske unije i evra kao njenog ključnog obeležja, preispituje se i globalizam kao svetski proces sa idejama u pravcu neophodnih reformi: svet ulazi u period multipolarizma i prestaje da važi dominacija jednog pola SAD i Zapada, a jača Kina, BRIKS, Srednjoazijske integracije. Sve više se traži reforma međunarodnih multilateralnih ekonomskih organizacija kakve su MMF, SB, STO u pravcu veće jednakosti u odlučivanju i ravnopravnijeg načina rada. Ključni zahtevi vezani su za globalizam koji mora biti više fer, pravedniji i koji će doneti rast životnog standarda za većinu svetske populacije. U tehnološkom smislu (saobraćaj, komunikacije, tehnologija, turizam), globalizam je neizbežan proces, ali u političkom smislu on može biti organizovan kao vladavina jednog centra moći i eksploatacije siromašnih od strane bogatih ili kao multipolarizam u kome će postojati ravnopravnost, veća jednakost i ravnomerniji rast bogatstva svih država i svih građana sveta. Za ekonomsku teoriju, ali naročito za ekonomsku politiku i upravljanje privredama, nameću se brojna druga aktuelna pitanja kao što su: rastući značaj ekoloških problema, „zelenih” investicija i zaštite životne sredine, ekonomska regulacija digitalizacije koja je globalni tehnološki proces, a koju nameće „Četvrta industrijska revolucija”. Tu su uvek aktuelna pitanja odnosa države i tržišta, ekonomske regulacije monopola, eksternalija i finansijskih tržišta, smanjenja nezaposlenosti, pitanja inovacija i efikasnosti, industrijske politike i ubrzanijeg razvoja zemalja Trećeg sveta, problema nedovoljnih informacija i nesavršenih tržišta. U svom delu knjige naučni savetnici prof. Rajko Bukvić i Dragan Petrović obradili su nekoliko tematskih celina. Dat je opšti pregled stanja zastupljenosti ekonomskih modela u savremenom svetu, odnosno kriza vladajućeg neoliberalnog i dobijanje na značaju neokejnzijanskog. Uporedo je data analiza glavnih procesa u politici i društvima savremenog sveta, prelazak svetskog poretka ka multipolarnosti, te pregled finansijskih tržišta u svetu, kriza dolara kao svetske valute i alternative koje se javljaju. Analizira se stanje izvesnog zastoja u rastu produktivnosti, društvenog proizvoda (per capita, ali i bruto), poslednjih godina (više od decenije). Postoje paralelno protivrečnosti u neadekvatnom rastu uticaja krupnog kapitala i, s druge strane, porasta produktivnosti i posebno porasta najamnina zaposlenih (koje sporije rastu od porasta produktivnosti, i ekstremno sporije od koncentracije i porasta dobitka krupnog kapitala). Posebnu celinu u radu predstavljaju potpoglavlja o strateškim koridorima Srbije, zatim digitalizaciji, potom stanju mašinske i metalske, tekstilne i napokon Industrije četvrte generacije, kako u svetu tako i u Srbiji. U okviru potpoglavlja strateških koridora Srbije, predstavljen je koncept izgrađenih i planiranih auto-puteva, železnice, vodenih kanala, avionskog saobraćaja i posebno cevovoda (naftovod i gasovodi). Ostvarenje gasovoda iz Rusije ka jugoistoku, dostignuto u formi kraka preko Turske postalo je stvarnost, a nagovešteni su i neki drugi planirani i mogući kapitalni projekti, za čitav region. Tako saradnja Srbije i Kine u okviru koncepta „Put svile” ima svoje konkretne rezultate i nagoveštene programe i planove. U potpoglavlju o ostvarenim rezultatima u domenu digitalizacije Srbije, predstavljeni su najpre osnovni pokazatelji dostupnosti stanovništvu i privredi informaciono-komunikacionih tehnologija, i to po različitim sektorima, primarno privredi, te državnoj upravi, obrazovanju. Evidentan je porast pokazatelja u svim posmatranim sektorima digitalizacije u Srbiji tokom poslednjih godina. Ukazano je i na osnovne rezultate razvoja odgovarajuće industrijske grane, koja se pokazuje kao jedna od najdinamičnijih u savremenoj privredi Srbije. Najzad, dat je i sintetički prikaz položaja Srbije, uz pomoć kompozitnog indeksa, izračunatog u jednom radu beloruskih autora za evropske zemlje sa malom privredom. Na osnovu tih rezultata može se oceniti da je ukupan domet digitalizacije u Srbiji dosta nepovoljan, odnosno za sada približno na nivou ostalih zemalja postjugoslovenskog prostora (osim Slovenije), ali i s perspektivama daljeg napretka. Dok, s jedne strane, možemo biti zadovoljni udelom stanovništva u korišćenju mobilne telefonije i posedovanja kompjutera, skromni rezultati ostvareni su u okviru predstavljanja firmi u privredi na internetu i posebno ostvaren obim prodaje preko interneta. Po pitanju industrijalizacije, Srbija kroz modernu istoriju nije kasnila u sva tri prisutna do sada talasa (industrijske revolucije) u odnosu na ostale zemlje, i pored nepovoljnih uslova u većem delu perioda u kojem je industrija razvijana. Ključni događaj u industrijalizaciji zemlje zbio se 1960. godine kada je Jugoslavija prešla granicu između agrarne i industrijske ekonomije, prelazeći u industrijsko društvo: te godine je udeo industrije u BDP-u bio veći od udela poljoprivrede, a naredne godine poljoprivredno stanovništvo opalo je ispod 50%. Zemlja je uspela do kraja osamdesetih godina 20. veka da ostvari raznovrsnu, i uslovno govoreći, srednje razvijenu industrijsku proizvodnju, sa značajnim udelom u čitavoj privredi i društvenom bruto proizvodu. Međutim, od 1990. paralelno sa višestrukom krizom, strada i industrija, uključujući posebno uništavanja zbog NATO bombardovanja 1999. godine. S druge strane, Srbija je praktično jedina zemlja u tranziciji koja još nije uspela ni danas da dostigne nivo sopstvene industrijske proizvodnje iz 1990. godine (nešto oko 50%). Tome treba dodati da je udeo industrije u BDP-u Srbije tek oko 18%, a da je on u većini drugih zemalja u tranziciji viši, negde i osetno. Industrija četvrte generacije izaziva velika očekivanja u svetu, posebno u pravcu podizanja inače usporene produktivnosti, a što je karakteristika ne samo industrije odnosno cele privrede Srbije već i razvijenih zemalja. U međunarodnom kontekstu, nakon nekoliko decenija sporog ekonomskog rasta, delom uzrokovanog preseljenjem industrije u zemlje Trećeg sveta i bivše socijalističke zemlje, može se primetiti tekući proces ponovnog uspostavljanja industrije kao ključnog faktora razvoja, što su prepoznale i razvijene zemlje, konkretno zemlje Evropske unije, sa kojima Srbija ima najrazvijeniju privrednu saradnju. Evropska unija se, naime, okrenula ka reindustrijalizaciji još na Lisabonskom evropskom samitu 2000. godine predstavivši ambiciozan plan da postane najkonkurentnija industrijska oblast na svetu do 2010. Nova industrijalizacija EU zasnovana je na znanju, inovacijama i preduzetništvu. EU je priznala da je potrebno napustiti „široko rasprostranjenu, ali pogrešnu pretpostavku da u informatičkim i servisnim društvima, i na znanju zasnovanoj ekonomiji, prerađivačka industrija ne igra više ključnu ulogu”. Ovaj odnos prema industriji zadržan je i u dokumentu „Evropa 2020”. Analizirajući stanje industrije Srbije po najvažnijim indikatorima po granama (koje u celini nije zadovoljavajuće), poseban akcenat u knjizi stavljen je na stanje mašinske, metalske i tekstilne industrije. U pitanju su grane koje su (uz energetiku i prehrambenu industriju) spadale u najpropulzivnije industrijske delatnosti u Srbiji (i Jugoslaviji), obezbeđujući između ostalog značajne efekte u izvozu, kao i naročito tekstilna industrija u zapošljavanju. Ali, ove grane su i najviše stradale u periodu deindustrijalizacije, tokom 1990-ih zbog sankcija, ratova u okruženju i NATO agresije, a posle toga zbog pogrešnog koncepta razvojne i ekonomske politike, a što je sve u značajnom delu mimoišlo energetiku i prehrambeni kompleks. Stoga su autori smatrali da ove grane zaslužuju posebnu pažnju, naročito imajući u vidu njihov značaj za druge industrijske (i ostale) grane, kao i za druge aspekte ekonomskog i socijalnog razvoja države. U osnovi, u metalskoj i elektroindustriji posebno perspektivne grane su industrija motornih vozila, prikolice i poluprikolice; zatim kao perspektivne se ističu informacione tehnologije; elektronika; električna oprema u poljoprivredi; odbrambena industrija. Kao poseban problem ističe se trenutno vrlo loše stanje železnica i železničkog saobraćaja u Srbiji, koji je veoma važan u pravcu razvoja ostale privrede, a posebno analiziranih grana industrije (metalskoj i elektroindustriji). Aktuelni radovi na saobraćajnoj infrastrukturi važni su ne samo zbog trenutnih efekata (zapošljavanje, ma koliko bilo ograničenog dometa) već i stoga što obećavaju značajno popravljanje stanja i otklanjanje uskih grla u saobraćajnom sistemu.

Actions (login required)

View Item