Evropa i migrantsko pitanje 2014-2020.

Petrović, Dragan and Bukvić, Rajko (2020) Evropa i migrantsko pitanje 2014-2020. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-281-9

Text EVROPA~1.PDF - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (16MB)

Abstract

Migrantska kriza koja se razvila u Evropi u periodu približno od 2014. godine, predstavlja priliv migranata sa prostora Bliskog i Srednjeg istoka, Severne i Subsaharske Afrike. Priliv migranata iz navedenih vanevropskih regija je bio prisutan i u prethodnim godinama, pa i decenijama, ali ni izbliza u ovako masovnom i nekontrolisanom vidu. U radu su prezentirana dosadašnja iskustva migracija ka prostoru Evrope još od perioda Antike, sve do današnjih dana. U modernom periodu, posebno u Zapadnoj Evropi, prevashodno nakon Drugog svetskog rata, formirane su emigrantske zajednice naroda iz vanevropskog prostora, uglavnom vezane za kolonijalna iskustva. One su brojčano pojačane u periodu dekolonizacije, a u sledećim decenijama i iz razloga ekonomskih (pečalba). Ekonomski razlozi su prisutni i biće i u budućnosti, povezani sa velikim razlikama između privredno bogate i standardom situirane Evropske unije i, s druge strane, siromašnih pribrežnih regija Azije i Afrike. Dodatan razlog su nestabilnosti, ratovi spoljašnji i unutrašnji, velike protivrečnosti u društvima zemalja i regiona Azije i Afrike. U Evropskoj uniji standardi i socijalna pomoć su na visokom nivou, što predstavlja važan motiv migrantima sa navedenih prostora (i ne samo iz njih) da pokušaju da se privremeno ili trajno nastane u zemljama Unije, posebno najbogatijim. Dodatan problem predstavljaju ratovi i različiti oblici konflikta na prostoru Bliskog i Srednjeg istoka, Severne i Subsaharske Afrike proteklih par decenija. Sukobi u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji, Jemenu i drugo, „arapska proleća”, nestabilnosti u Libanu, napetosti na liniji Izrael–arapske zemlje, predstavljaju preduslov za dodatne migratorne talase ka okruženju. Značajan deo tih izbeglica dolaze u Evropu proteklih godina. Počevši od približno 2014. migrantski talasi su sve masovniji i nekontrolisaniji, pa se vrhunac postiže od jeseni 2015. do proleća 2016. godine. Tada je najfrekventnija bila tzv. Balkanska kopnena ruta, preko koje je prošlo blizu milion migranata za oko pola godine u centru masovnih migracija. Uporedo sa Balkanskom rutom, koja je pretežno kopnena, postoji i Mediteranska ruta gde su na udaru Italija, Grčka, Španija, Francuska. Nakon sporazuma EU sa Turskom marta 2016. godine, dolazi do primirivanja Balkanske kopnene rute, praktično sve do današnjih dana. Taj pravac nije potpuno zatvoren, no broj migranata koji prolazi njime daleko je manji nego na vrhuncu krize 2015. do proleća 2016. Pored toga, postoji niz malih ruta, „kapilarnog značaja”, koje prelaze preko Balkana, Ukrajine i nekih drugih pravaca, predstavljajući najčešće kombinaciju pomorsko-kopnenih koridora za ubacivanje manjih grupa migranata u središte Evropske unije. Jedan broj migranata ostaje do daljnjeg „zaglavljen” u nekoj od balkanskih ili istočnoevropskih zemalja, u njihovom putu ka bogatim zemljama Unije. Pored Balkanske kopnene rute, koja ima glavni i više pomoćnih pravaca, postoji i pomorska ruta ka Balkanu. Ona vodi ka teritorijalnim vodama balkanskih zemalja preko Crnog, Egejskog, Jonskog i Jadranskog mora. Drugi veliki strateški pravac prodiranja migranata u Evropu je Mediteranska ruta. Dok Balkanska kopnena ruta prevashodno predstavlja put migranata sa prostora Bliskog i Srednjeg istoka, preko Balkana ka Srednjoj Evropi ka zapadu i severu, Mediteranska ruta dovodi migrante iz Severne i Subsaharske Afrike. Ona ima zapadni, srednji i istočni pravac. U Grčkoj se ukrštaju kopnena Balkanska ruta, pomorska Balkanska i pomorska Mediteranska istočna ruta. Mediteranska ruta nakon primirivanja Balkanske kopnene rute predstavlja najfrekventniji pravac prodora migranata od proleća 2016. godine do današnjih dana. Motivi za migrantski prodor su ekonomski, bezbednosni, društveno-sociološki, geopolitički i uticaj velikih sila. U perspektivi se može očekivati da ekonomske i bezbednosne razlike između siromašnih i nestabilnih regiona Azije i Afrike, i s druge strane ekonomsko i socijalno prosperitetne i organizaciono stabilne Evrope ostanu. Uočljiva je i razlika u demografskoj ekspanziji navedenih vanevropskih regiona i demografske stagnacije Evrope (koja pri tome i stari). To sve će biti podsticaj za nastavak procesa migracija ka Evropi. Sa druge strane, teško je pretpostaviti sa sigurnošću da bi se mogle ponoviti, i čak nadmašiti, tako masovne i nekontrolisane migracije kao u periodu 2015–2016. Balkan je posebno izložen migrantskom pritisku zbog svog geografskog položaja koji ga čini svojevrsnim mostom između Evrope i Bliskog istoka. Zemlje Balkana, slično istočnoevropskim (tzv. zemljama u „tranziciji”), na nešto nižem su ekonomskom nivou od većine članica EU, bez obzira što su neke od njih i same članice Unije. Balkanska ruta je posebno potencijalno opasna zbog daljeg migrantskog prodora, jer ključna zemlja koja geografski povezuje Bliski istok sa Balkanskim poluostrvom – Turska, vodi veoma složenu i nesigurnu politiku prema Evropi, uključujući i EU. Politika Turske je ucenjivačka i opterećena sopstvenim geopolitičkim interesima koji se kose najčešće sa interesima većine balkanskih zemalja, pa i sa Unijom. Složenost Balkana je i u tome što se na njemu ukrštaju interesi više velikih sila, uključujući i one najjače poput SAD, Rusije, Kine, EU i njenih vodećih zemalja i dr. U perspektivi se može očekivati da će i u budućnosti prema Turskoj postojati izvestan migrantski pritisak i da će se on odatle moći usmeravati ka Evropi. Ti procesi će verovatno biti neujednačeni, ali mogućnost njihovog uravnoteženja će postojati. Kopnena granica (u nešto manjoj meri i pomorska) između Turske i Grčke i Bugarske (kao „kapije Evrope”) imaće veliki značaj za EU, a i Evropu u celini. Mediteranska ruta, s obzirom na velika vodena prostranstva, svakako će ostati prostor odakle će pristizati izvestan broj migranata, ali je jasno da se Mediteran u vojno-pomorskom smislu može nadgledati, pa i držati pod kontrolom krijumčarenje migranata, sem malog broja „uspešnih”. Za Srbiju i srpske prostore migrantski problem u perspektivi ostaje veliki izazov, imajući u vidu njen geografski položaj. Takođe i činjenicu demografske oseke Srbije i njenog okruženja, kao i sastav stanovništva, naročito u južnim delovima (južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija, neke opštine na jugu zemlje, Raška oblast). Javnost mora biti obaveštena o ovim procesima, kao i o tome šta potpisuje zvanični državni vrh, i na šta se potencijalno i u ime koga obavezuje. U Evropi sve više preovlađuju snage koje migrantsko pitanje tretiraju kao rešivo pitanje u okviru demokratskog procesa, uz medije koji o ovim i sličnim pitanjima daju prostor različitim mišljenjima, tako da se javnost u svakom slučaju mora adekvatno informisati. Po migrantskom problemu neophodno je da se preduzmu određene mere pomoći najugroženijima, ali da se takođe spreči mogućnost nekontrolisanih masovnih migracija. Jasno je da je ovo složen proces i da treba delovati i na njegove uzroke, a ne samo posledice.

Actions (login required)

View Item