Pridruživanje Evropskoj uniji i održivi razvoj

Todić, Dragoljub and Grbić, Vladimir and Antevski, Miroslav (2014) Pridruživanje Evropskoj uniji i održivi razvoj. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-201-7

Text Pridruzivanje EU i odrzivi razvoj.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (2MB)

Abstract

1. Složenost međusobnih veza između pridruživanja Evropskoj uniji i održivog razvoja uslovljena je karakterom oba procesa i različitim eksternim činiocima. Uslovi za članstvo u ovoj organizaciji i strateška opredeljenja u oblasti održivog razvoja, kao i drugim oblastima od značaja za održivi razvoj, predstavljaju opšte okolnosti. Njima bi trebalo dodati i specifičnosti regionalnih i globalnih procesa od značaja za održivi razvoj, uključujući i svetsku ekonomsku krizu. Usaglašavanje nacionalnih politika i propisa sa odgovarajućim politikama i propisima EU smatraju se formalnim elementom od značaja za pridruživanje EU. Suštinski elementi su povezani sa kvalitetom promena kojima teže države koje pristupaju EU, kao i promene koje države koje pristupaju izazivaju u državama koje su već članice organizacije i organizaciji u celini. Dinamika i strukturni karakter ovih procesa, broj učesnika i potrebe i mogućnosti njihovog usmeravanja zahtevaju izgradnju specifične metodologije i merila za praćenje napretka, osim već ustanovljenih indikatora održivog razvoja. 2. Evropska unija je prešla dugačak put od početnih integracija do današnjeg oblika. Integracija je menjala svoj intenzitet i dubinu, a Unija povećavala broj svojih članica do današnjih dvadesetosam. Nekada su svetski tokovi i dešavanja pogodovali rezultatima integracije, kao što je to bilo prilikom osnivanja, a nekada su je usporavali, što se desilo u vreme svetske krize. U određenim periodima je integracija ubrzavana ili usporavana zbog unutrašnjih razloga. Rezultati integracije i razvoja Evropske unije se ne mogu osporavati, pošto je ona najuspešnija regionalnija integracija na svetu. Za razvoj Evropske unije je karakteristično smenjivanje političkih i ekonomskih determinanti, s tim što je većina važnih odluka i pokretača integracije bilo političkog karaktera, a dobra očekivanja i planovi ekonomskog. To, naravno, nije lako uskladiti u harmoničan razvoj sve veće Unije sve različitijih zemalja i regiona. Političke ambicije Evopske unije na evropskom i međunarodnom planu su često bile veće od ekonomskog racija. Ako u dužem periodu evropske integracije pogledamo rezultate, i vratimo se osnovnom kriterijumu: da zemlja ima veće koristi unutar integracije nego izvan nje, a da to nije na uštrb koristi ostalih članica, onda se, bez dileme, može oceniti da je evropska integracija uspešna. Ni jedna članica do sada nije istupila iz Evropske unije, ali neke zemlje nisu ni htele u nju. Za Evropsku uniju je karakteristično ambiciozno postavljanje ciljeva, koji se odnose i na zemlje kandidate, ali i njihovo delimično dostizanje. Smanjivanje razlika u razvojnom nivou njenih članica, regionalne nejednakosti, nedovoljan nivo ekonomske i socijalne koheziju, samo su neka od nerešenih pitanja, koja se sa svakim daljim proširenjem produbljuju. Održivi razvoj figuriše u dokumentima Evropske unije još od početaka integracije, mada samo u nekim njegovim elementima, kao što je održivi ekonomski rast. Kasnije se održivi razvoj formuliše kao jedan od glavnih ciljeva, bez detaljnije razrade u strateškim dokumentima. Eskalacija ekoloških problema je, sa svoje strane, dovela u fokus potrebu brige o životnoj sredini, kako na evropskom tako i na globalnom nivou. Tek 2001. godine je usvojena strategija održivog razvoja Evropske unije, sa ambiciozno postavljenim ciljevima. Može se oceniti kao sveobuhvatna, čime je Evropska unija zaokružila kompletnu razvojnu strategiju: ekonomski i socijalni ciljevi iz Lisabonske strategije su dopunjeni ekološkim iz strategije održivog razvoja, na takav način da se uzajamno podržavaju. Možda je to način da se određeni neuspesi Lisabonske strategije ublaže i na ovaj način neki njeni ciljevi reaktiviraju i osnaže. Dovoljno je da spomenemo i upitamo: da li je Evropska unija društvo zasnovano na znanju, visoko konkurentno itd? Ili, šta je sa socijalnom kohezijom? I nekoliko drugih strateških dokumenata pokušava definisati elemente politike od značaja za održivi razvoj. „Evropa 2020” je fokusirana na tri međusobno povezana prioriteta (pametan rast, održiv rast i inkluzivni rast). Sve što važi za sadašnje članice Evropske unije, trebalo bi u potrebnoj meri da postignu i zemlje kandidati, da bi postale članice te evropske porodice. Vremenom je, i zavisno od karakteristika grupe zemalja kandidata, Evropska unija kreirala, menjala i dopunjavala pristupne kriterijume i uslove pristupanja. Pri tome je njena pomoć zemljama kandidatima bila značajna. Iako ispunjavanje predpristupnih kriterijuma od strane zemalja kandidata treba da rezultira u približavanju evropskom proseku njihovog nivoa ekonomskog razvoja, političke kulture i efikasnosti, podrazumevajući vladavinu prava, često to nije slučaj, pa su odluke o prijemu u članstvo politički vođene, kao što je bio i početak kandidature. To naročito važi za veliko, istočno proširenje Evropske unije, kao i za zemlje Zapadnog Balkana. Pošto, između ostalog, članstvo u Uniji podrazumeva prihvatanje njenih vrednosti i politika, podrazumeva se da se to odnosi i na strategiju održivog razvoja. Iako je njene ciljeve vrlo teško argumentovano osporavati, veliko je pitanje šta je za koju zemlju održivi razvoj u određenom vremenu. Ili, može se tvrditi da je za sadašnje zemlje kandidate bilo kakav ekonomski rast i smanjivanje nezaposlenosti važnije od drugih ciljeva. Sa drugog stanovišta, možda je i za njih bolje da se celokupni korpus ciljeva strategije održivog razvoja usvaja u paketu. U svakom slučaju, to nije i neće biti predmet velike rasprave i izbora zemalja kandidata: uslove postavlja Evropska unija, ocenjuje njihovo ispunjavanje i donosi odluke. 3. Aktuelni problemi u Evropskoj uniji su determinisani pre svega finansijskom i ekonomskom krizom koja je pogodila ovu integraciju. Uzroci krize su pre svega detektovani u sferi javnog duga i budžetskog deficita članica i na toj liniji kreirane su i mere za njeno prevazilaženje. U radu su identifikovane još neki uzroci krize: deficiti tekućih računa, nedostaci finansijske regulacije, ali, na drugoj strani, i preterana regulacija ove oblasti, kao i ne odgovarajući monitoring. Kriza je dovela do polarizovanja članica Evropske uniju po liniji severa i juga kontinenta, na zemlje dužnike i zemlje poverioce, na zemlje sa suficitom i na zemlje sa deficitom tekućih računa plaćanja i najsnažnije, na zemlje sa malom i podnošljivom stopom nezaposlenosti i na zemlje, koje su ušle u zonu istorijski visoke nezaposlenosti. Nove članice, primljene posle 2004 godine, koje po svojim privrednim kapacitetima pripadaju južnoj sferi kontinenta, u manjoj meri su zahvaćeni krizom i podvajanjem EU po gornjim osnovama, pre svega, zbog manje uključenosti njihovih privreda u finansijske i ekonomske tokove unije. Analiza troškovne i cenovne konkurentnosti je pratila prethodno navedene tendencije i zaključke. Ona je indicirala da se konkurentnost u evrozoni i Eu u celini pogoršala u odnosu na konkurentnost u SAD-u i Japanu. Još oštriji raskorak u konkurentnosti identifikovan je među članicama EMU, opet na liniji podele na severne članice sa višom i južne, sa nižim stepenom konkurentnosti privreda. Kao i u analizi krize, istraživanje konkurentosti novih članica, EU 12, indicira na njihovo značajno niži stepen konkurentnosti, koji se pri tom pogoršava. 4. Dosadašnja institucionalna rešavanja ovih problema, zasnovana su na parcijalnim osnovama, koja u uslovima neprihvatanja fiskalnog federalizma, političke integracije, pa i evro-obveznica, pre svega, od Nemačke, predstavlja realniji pristup. EMU merene kriterijumima Optimalnog valutnog područja, ali i/ili nivoom ekonomskog razvoja je moguća, pre svega, između starih petnaest članica EU i/ili članica koje imaju suficite tekućih računa. Na taj način se osnažuje ideja Evrope klubova ili Evrope u dve ili više brzina, prezentovane još Amsterdamskim ugovorom. Na ovom tragu se nalaze i druge ideje koje nude parcijalna rešenja: saniranje dugova prezaduženih članica, pa onda njihov izlazak iz zone; uvođenje Evropskog Stabilizacionog mehanizma (ESM) 2012, fonda sa kapitalom od 500 milijardi evra za saniranje eventualnih budućih finansijskih problema; etabliranje međuvladinog sporazuma: Ugovora o stabilizaciji, kordinaciji i upravljanju u Evropskoj i monetarnoj uniji (TSCG) iz 2012. Ovaj ugovor nije potpisan od strane Velike Britanije i Češke, i treba pre svega da ojača fiskalnu disciplinu Međutim, ovaj pristup kao i prethodni, u osnovi se ne bavi razvojem realnog sektora ekonomije, nego kreira uslove za njegovo funkcionisanje. Dometi ovih mera treba da se još testiraju, ali dosadašnji rezultati pre svega u Grčkoj i Španiji, nisu ohrabrujući. Dakle, potrebne su aktivnije razvojne mere usmerene na promenu privrede strukture u prezaduženim i deficitima tekućih računa opterećenim zemljama. Budžetski fondovi na nivou EU fokusirani na: Održivi razvoj, a posebno na rast konkurentnosti i zaposlenosti su mali i iznose oko 15% budžeta EU na godišnjem nivou, a koji sam ne prelazi 1,2 % GDP realizovanog u EU, dok su interna sredstva ovih članica usmerena na vraćanje dugova. Imajući sve gore izneto u vidu, kao i sporost reformi u EU vezanu za dugu procedure usaglašavanja, na srednji rok, ne mogu se očekivati neke bitnije izmene u pogledu odnosa Unije prema zemljama kandidatima. Ta ocena ima težinu za Srbiju. Ona proističe iz velikog stepena finansijske evroizacije u njoj. Ovo se dokumentuje sledećim činjenicama: u vlasništvu inostranih banaka je 74% bankarskog sektora Srbije, od čega 72% pripada bankama poreklom iz EU, dok doznake iz inostranstva , pretežno iz evrozone iznose 3,5 milijarde evra godišnje. Zadržavanje evrozone u istim uslovima u narednom periodu nameće Srbiji da prilagođava svoj kurs evru i to u užem rasponu nego što predviđa EMU II, što je moguće u režimu valutnog odbora. 5. Pristupanje novih članica Evropskoj uniji donelo im je određene prednosti u razvoju poljoprivrednog sektora ekonomije. Otvoreno im je tržište sa oko pet stotina miliona stanovnika, omogućen veći i raznovrsniji pristup različitim inputima za proizvodnju poljoprivrednih proizvoda. Sledili su i rezultati. Pre svega, oni su identifikovani na planu povećanja proizvodnje i produktivnosti. Sve to praćeno je i većim prihodima poljoprivrednika, kao vidljivom i željenom cilju pristupanja. Međutim, indicirani su i određeni problemi koji su pratili ovaj dinamičan razvoj i na određen način ga limitirali. Pre svega, koreni problema sa kojem su suočene nove članice Evropske unije leže u njihovoj farmerskoj strukturi, malim posedima koji su tri puta manji od prosečnog poseda u EU (23 ha). Na drugoj strani uključenje u tržišne tokove u EU-27 limitirano je sa već uspostavljenim tržišnim strukturama. One su determinisane sa vertikalno koordinisanim prehrambenim lancima etabliranim između, pre svega, multinacionalnih prerađivačke industrije i supermarketa koji kreiraju rigorozne uslove za prihvatanje novih snabdevača i aktera. Kao rezultat članice EU 12 su dobili trgovinski deficit u sferi agrarnih proizvoda sa EU. Na planu tekuće agrarne politike, dakle u sferi njene implementacije u okviru prvog stuba Zajedničke agrarne politike može se sa puno verodostojnosti pretpostaviti da potencijalne članice EU mogu očekivati , da pored činjenice da imaju nižu produktivnost u poljoprivredi u odnosu na onu ostvarenu u EU, biti dodatno limitirane u takmičenju na jedinstvenom evropskom tržištu pošto će primati čak , u pojedinim godinama i za 75% niže subvencije od poljoprivrednika u EU. Na to između ostalog upućuju i razlozi koji su stare članice EU 15, stavljajući u takve budžetske i institucionalne okvire nove članice EU 12, nudile kao objašnjenje. Odlaganja primene režima direktnih plaćanja se zasniva na ne primenjivanju svih zakona i odredbi iz Zajedničke agrarne politike EU u poljoprivredama novih članica EU 12, kao i neispunjavanja svih sanitarnih i inspekcijskih propisa, argumentacije koja će biti validno i za potencijalno nove članice. 6. Regionalna ekonomska ili koheziona politika Evropske unije je dobrim delom usmerena na nove članice u kojima se nalaze najsiromašniji regioni. Svih dvadeset najsiromašnijih regiona klasifikovanih po tzv NUTS 2 kriterijumima nalaze se u novim članica EU 12 od kojih su čak jedanaest locirani u dve balkanske članice,odnosno u Bugarskoj i Rumuniji. Evaluacija rezultata regionalne politike EU ukazuje da je došlo do smanjenja siromašnih regiona i broja stanovnika u njima , kod novih članica EU 12, i to čak za deset miliona stanovnika. Na pozitivne elemente te politike mogu da računaju i zemlje kandidati i njihovi još brojniji siromašni regioni, pa dakle i Srbija, koja je već izvršila NUTS klasifikaciju regiona. 7. Najzad, valja istaći i da je teško izdvojiti i oceniti koliki je doprinos same regionalne politike procesu relativnog poboljšanja pozicije pojedinih regiona, a koliko doprinos drugih ekonomskih politika i aktivnosti, kao i samog spontanog delovanja tržišnih snaga. Međutim, uočljivo je da zamašne investicije u infrastrukturu (transport, energija, telekomunikacije) u kohezionim članicama i nerazvijenim regionima ne bi bile moguće bez sredstava strukturnih fondova EU i asistencije Evropske investicione banke. Naravno, prilikom ovih ocena treba imati u vidu i značajne eksterne efekte koje regionalne politike produkuju, a koje se reflektuju na razna socio-ekonomska područja: zaposlenost, ekologiju, relaksiranje instrumenta monetarne politike Evropske Centralne Banke i dr. a koje su korisne za EU u celini i njenog jačanja kao globalnog partnera na svetskoj ekonomskoj i političkoj pozornici. 8. Iako prelazne mere i rokovi imaju relativno jasnu funkciju (da omoguće novim državama članicama EU izvestan period za prilagođavanje na okolnosti i primenu standarda propisanih odgovarajućim propisima EU, odnosno da celu organizaciju prilagode činjenici proširivanja važenja normi iz prava EU na nove države), kao i opštu prihvaćenost (sve države koje su pristupale EU u dosadašnjoj istoriji proširenja ove organizacije ugovarale su prelazne mere i rokove), veze između prelaznih mera i održivog razvoja trebao bi pažljivo razmatrati koristeći posebnu metodologiju. Ovakav pokušaj povezivanja prelaznih mera i stanja u oblasti održivog razvoja ne bi trebalo da ugrožava na izvestan način prepoznatu „autonomnu“ funkciju prelaznih rokova. Pored postojanja određenih metodoloških dilema, ovome doprinosi više okolnosti među kojima bi se složenost procesa u oblasti održivog razvoja i relevantnost različitih pitanja za koja se ugovaraju prelazne mere i rokovi za procese u oblasti održivog razvoja, mogli smatrati opštim. Teškoće u praćenu ovih procesa proističu i iz činjenice da neki indikatori održivog razvoja samo na posredan način korespondiraju (ili se mogu dovesti u vezi) sa propisima za koje su ugovarani prelazni rokovi. 9. Grupe i brojnost propisa EU za čiju primenu su ugovarani prelazni rokovi upućuju na to da je za procenu procesa u oblasti održivog razvoja moguće, do izvesne mere, koristiti različite indikatore razvijene u okviru EU, odnosno drugih međunarodnih organizacija. Relevantnost pojedinih grupa propisa EU za koje su ugovarane prelazne mere i njihov uticaj na procese u oblasti održivog razvoja moglo bi biti predmet posebnog istraživanja. Ipak, polazeći od činjenice da je u nekim oblastima ugovaran ubedljivo najveći broj prelaznih rokova, odnosno da je u nekim oblastima prelaznim rokovima obuhvaćen znatno veći broj propisa EU u odnosu na neke druge, to bi za sagledavanje procesa u oblasti održivog razvoja (kako u državama koje pristupaju EU, tako i uticaj procesa pridruživanja na stare članice EU), poseban značaj moglo imati praćenje stanja u oblastima sa najviše ugovorenih prelaznih mera. Takvim se, prema broju propisa za koje su ugovarane prelazne mere i rokovi, mogu smatrati oblast poljoprivrede, životne sredine, energetike, saobraćaja, poreske politike, slobode kretanja (lica, kapitala, usluga, roba), itd. U tom smislu, analiza odnosa između nivoa razvijenosti (GDP/pc), broja i vrste propisa za koje su ugovarane prelazne mere i rokovi, kao i broja država koje ugovaraju prelazne mere i rokove pokazuje da se ne može govoriti o čvrstoj međuzavisnosti, ali da se mogu uočiti izvesne tendencije. 10. Za ukupno 15 propisa u oblasti poljoprivrednog zakonodavstva i 18 propisa u oblasti veterinarske i fitosanitarne zaštite su ugovorene prelazne mere i rokovi. Međutim, za razliku od propisa u oblasti životne sredine (za koje su ugovarani prelazni rokovi), u grupi propisa u oblasti poljoprivrede nema propisa koji se posebno izdvajaju po brojnosti država koje su ugovorile prelazne rokove. Najveći broj država (sedam) koje su ugovorile prelazni rok su to učinile za Uredbu Saveta (EC) br. 2597/97 o utvrđivanju dodatnih pravila o zajedničkoj organizaciji tržišta mleka i mlečnih proizvoda. Za dva propisa (Uredbu Saveta (EC) br. 1254/1999 o zajedničkoj organizaciji tržišta goveđeg i telećeg mesa i Direktivu br. 64/433 o zdravstvenim problemima životinja koji utiču na promet govedima i svinjama unutar Zajednice). Za većinu ostalih propisa u oblasti poljoprivrede i fitosanitarne zaštite (33) svaka država je pojedinačno ugovarala prelazne mere i rokove. 11. U oblasti životne sredine jasno se izdvaja nekoliko propisa za koje su sve ili ogromna većina država ugovorile neke prelazne mere i rokove. To su pre svega propisi u tri oblasti: upravljanje otpadom, upravljanje vodama i kontrola industrijskog zagađenja. Najveći broj država je ugovorio prelazne rokove za sledeće propise EU: Direktivu Saveta 91/271/EEZ o tretmanu komunalnih otpadnih voda (za koju su svih 13 država iz poslednja tri ciklusa proširenja ugovorile prelazne rokove), Direktivu 2001/80/EZ Evropskog parlamenta i Saveta o ograničavanju emisija određenih zagađujućih materija u vazduh iz velikih postrojenja za sagorevanje (gde je 11 od 13 država ugovorilo prelazne rokove), Direktivu 94/62/EC о ambalaži i ambalažnоm оtpadu (gde je 10 država ugovorilo prelazne rokove) i Direktivu 94/62/EC о kontroli emisija isparljivih organskih jedinjenja (gde je 8 država ugovorilo prelazne rokove). Za stanje u oblastima koje regulišu ovi propisi postoje određeni indikatori i moguće je pratiti stanje. 12. Mada značaj energetskog sektora za stanje u oblasti koja se, najčešće, obuhvata pojmom održivi razvoj, postaje sve aktuelniji, činjenica je da su prelazne mere u ovoj oblasti ugovorene samo za tri propisa. Pri tom bi za jedan od njih (i to onaj za koji su države najčešće ugovarale prelazne mere, Direktivu 68/414/EEC kojom se uvode obaveze država članica EEZ u pogledu održavanja minimalnih zaliha sirove nafte i/ili naftnih derivata), trebalo dokazivati karakter direktnih veza sa održivim razvojem, imajući u vidu prepoznatljive načine vezivanja energetike za održivi razvoj. Ovo je primer okolnosti zbog kojih bi utvrđivanje veza između prelaznih mera i održivog razvoja trebalo izmestiti u širi kontekst doprinosa celog sektora procesima u oblasti održivog razvoja a ne samo vodeći računa o konkretnim propisima koji su predmet pregovaranja. 13. U delu koji se odnosi na saobraćaj ugovarane su prelazne mere za primenu propisa EU koji se značajnim delom odnose na regulisanje odnosa na tržištu i, jednim delom, na određene standarde. Kada se radi o ribarstvu, koje se delom povezuje sa održivim razvojem, uglavnom su ugovarane prelazne kvote za izlov određenih vrsta. Pet država (od 13 koje je pristupilo EU u poslednja tri proširenja) je ugovorilo prelazne mere u oblasti socijalne politike i zapošljavanja i to uglavnom za propise koji se odnose na zaštitu zdravlja radnika. 14. Analiza jednog dela indikatora održivog razvoja nedvosmisleno jasno pokazuje da postoje tendencije unapređenja stanja nakon prijema država u EU. Naravno, za izvlačenje pouzdanijih zaključka potrebno je uzeti u obzir i različite druge okolnosti koje mogu uticati na stanje u nekoj konkretnoj oblasti (posebno ekonomska kriza), kao i činioce koji determinišu politiku pojedine države u konkretnoj oblasti. 15. Analiza odnosa između nivoa razvijenosti i dužine prelaznih rokova (za države koje su pristupile EU u poslednja tri proširenja) pokazuje da postoji izvesna korelacija. Bez obzir na razlike koje se ne bi mogle smatrati značajnim, može se konstatovati da je grupa najrazvijenijih država (GDP/pc preko 10000$), od 13 država koje su pristupile EU u poslednja tri proširenja, imala najkraće prelazne rokove (prosek 3,19 godina a najduže ugovoreni prosečni prelazni rok 10,45 godina), dok je grupa najmanje razvijenih država (GDP/pc ispod 6000$) imala veće prelazne rokove (prosek 4,16 godina a najduže ugovoreni prosečni prelazni rok 11,39 godina). Najduže ugovarani prelazni rokovi se odnose na propise u oblasti životne sredine (najčešće), poljoprivrede, slobode kretanja ljudi, slobode kretanja kapitala i poreza. Ako se dužina ugovorenih prelaznih rokova sagleda sa stanovišta regionalnih kriterijuma uočava se da su najduže prelazne rokove (i prosečne i prosečne najduže) ugovarale države iz regiona Baltika, zatim Centralno Evropske države. Najkraće rokove su ugovarale dve države mediteranskog regiona. Trebalo bi ispitati da li ovakvi podaci proističu iz preklapanja uticaja nivoa ekonomske razvijenosti (GDP/pc) ili postoje posebne regionalne specifičnosti povezane sa stanjem u pojedinim oblastima koje utiču na to. Postoje i značajne razlike u dužini ugovorenih prelaznih rokova između pojedinačnih država. 16. Pridruživanje Republike Srbije Evropskoj uniji i ostvarivanje ciljeva održivog razvoja determinisani su različitim činiocima (nivo ekonomske razvijenosti, karakteristike privredne strukture, nasleđeni tranzicioni problemi, slabosti pravnog sistema i problemi u primeni propisa, itd). Osim toga, pri sagledavanju i korišćenju iskustava drugih država, posebno onih koje su postale članice EU u poslednjih desetak godina, trebalo bi voditi računa o širim međunarodnim tendencijama i uticaju okruženja na položaj EU, dinamici promena u samoj organizaciji, a posebno pojedinim oblastima za koje se ugovaraju prelazne mere. Ipak, ne bi trebalo da bude spora oko toga da su usklađivanje nacionalnih propisa sa propisima EU, primena propisa i ugovaranje prelaznih rokova međusobno povezani procesi koji pretpostavljaju, između ostalog, izgradnju pravila koja će omogućiti realnije sagledavanje interesa privrede i društva i znatno veće efektivno učešće zainteresovanih subjekata. Potreba za pažljivim pristupom u definisanju pregovaračke pozicije u pregovorima sa EU proističe i iz činjenice da se prelazni rokovi ugovaraju za samo ograničen broj propisa EU, uz ubedljivu argumentaciju i obrazložen plan mera za okončanje trajanja prelaznih rokova.

Actions (login required)

View Item