Ratovi Rusije 1999-2019.

Trapara, Vladimir (2020) Ratovi Rusije 1999-2019. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-274-1

Text Ratovi Rusije.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (6MB)

Abstract

U prvih 20 godina vladavine Vladimira Putina Rusija je vodila četiri rata, i – sva četiri dobila, u strogo vojnom smislu. U ovoj knjizi smo pokušali da utvrdimo ispunjava li svaka od ovih ruskih vojnih pobeda Luisove kriterijume nedvosmislene pobede, koja obezbeđuje stabilan mir među dojučerašnjim protivnicima, transformacijom sistema ideja moralno „neispravnije strane“. Zanimalo nas je: sa kojom moralnom idejom je Rusija ušla u ove ratove, u kojoj meri su njena elita i stanovništvo bili uvereni u tu ideju, a koje ideje su vodile njene protivnike?; gde su se nalazili gravitacioni centri ovih ideja, odnosno ratnih napora strana u sukobu?; je li Rusija uopšte postavila nedvosmislenu pobedu kao cilj, a zatim uspela da je realizuje?; kako je ishod svakog od ratova uticao na četiri aspekta u kojima se ogledalo posrnuće Rusije kao države na početku perioda koji istražujemo, a to su teritorijalni integritet, stanje ekonomije, politička stabilnost i međunarodni status?; u kakvoj su vezi ovi ratovi sa posthladnoratovskim političkim sukobom Rusije i Sjedinjenih Država, i kako njihov ishod utiče na perspektivu tog sukoba? U Čečeniji Rusija jeste ostvarila nedvosmislenu pobedu. U rat avgusta 1999. ušla je sa jasnim uverenjem elite i većine stanovništva u ispravnost svoje moralne ideje velikosilstva, koja je za početak zahtevala obnovu teritorijalnog integriteta. Odlučnosti Rusije da ovo pitanje reši novim ratom doprinela su tri činioca. Prvi je želja za revanšom, nakon nepotpunog poraza u Prvom čečenskom ratu – analogna onoj kakva je postojala kod Persijanaca nakon Maratona, Kartagine nakon Prvog punskog, te Nemačke nakon Prvog svetskog rata. Propuštajući da poslušaju Basajeva i 1996. nanesu Rusima nedvosmislen poraz (poput onih koje su Vijetkongovci naneli Amerikancima i američki kolonisti Britaniji), nakon čega bi usledilo priznanje nezavisnosti Čečenije od strane Moskve, čečenski separatisti su u značajnoj meri svoju faktičku nezavisnost već bili osudili na neuspeh. Drugi činilac odluke Rusije da povede novi rat jeste poniženje koje su joj Sjedinjene Države nanele jednostranom agresijom protiv Jugoslavije, ignorišući njen najavljeni veto u SB UN, inače jedan od ključnih elemenata statusa Rusije kao velike sile. Treći činilac je dno koji je Rusija 1999. dotakla u ekonomskom pogledu, što je samo dodatno istaklo asimetriju između njene vojne i ekonomske moći – ovu prvu trebalo je hitno upotrebiti za potvrdu velikosilstva, pre nego i ona bude ugrožena. Nedvosmislena vojna pobeda je u Drugom čečenskom ratu postavljena kao cilj i eksplicitno saopštena kao takva prilikom Putinove posete Dagestanu. U međuvremenu je pravilno identifikovan gravitacioni centar čečenske ideje borbe za slobodu i antikolonijalnog diskursa – faktički kapacitet Čečenije da opstane kao slobodno i nezavisno društvo. Uspešno izolujući Čečeniju u periodu 1996–1999. Moskva je onemogućila njeno elementarno funkcionisanje kao nezavisne, zahvaljujući čemu je deo čečenske elite (u prvom redu razočarani Basajev) kao očajničko rešenje prigrlio islamski ekstremizam (primer ideologije nadnacionalne neobuzdane ekspanzije), umnogome inkompatibilan sa tradicionalnim čečenskim vrednostima. Nakon toga je ostalo samo da Rusi iskoriste podelu koja se u Čečeniji razvila između džihadista i protivnika ove ideje (među kojima je isprva bio i Mashadov, ali je sebe demantovao uvođenjem šerijata). Pokušajem širenja sukoba na Dagestan i druge kavkaske republike, kao i kasnijim terorističkim napadima, džihadisti su dali dodatnu legitimaciju Rusima (naročito nakon 11. septembra) da protiv njih upotrebe sva sredstva. Odlučnom upotrebom nadmoćne sile, koja je nažalost (kao u slučaju Japana 1945) morala da odnese i velike civilne žrtve, što u prvoj fazi rata, što u toku kasnijeg slamanja gerile, čečenskim separatistima predočen je jasan izbor (sličan onom koji su svojim protivnicima pružili Aurelijan, Šerman i Ruzvelt) – da prihvate budućnost kao autonomni deo ruskog društva, ili da se suoče sa uništenjem. Bezuslovna predaja od strane separatističkog vođstva, doduše, jeste izostala, ali je većina njegovih pripadnika pobijena, a marginalni među njima osnovali „vladu u izgnanstvu“, za koju se ne može reći da predstavlja većinu čečenskog društva. Konačnim utapanjem u nadnacionalni „Kavkaski emirat“, preostali separatisti na terenu su napustili ideju nacionalne slobode, omogućivši proruskim Čečenima na čelu sa Kadirovim da dovrše „čečenizaciju“ i sebe u potpunosti prikažu kao branioce tradicionalnih čečenskih vrednosti i autonomije, te da osvoje široku podršku svog društva za projekat obnove Čečenije kao federalne jedinice unutar multietničke (dakle ne homogene, poput SAD) Rusije. Tom projektu – suštinskoj transformaciji čečenskog društva od stalne i beskompromisne oružane (gotovo spartanske) borbe za nezavisnost (čiji je simbol bio, sada „proterani“, vuk), ka ispoljavanju nacionalne samobitnosti kroz učešće u široj političkoj zajednici – Moskva do danas pomaže velikim subvencijama koje daje Čečeniji (analogno pomoći koju su SAD pružale posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj i Japanu), stabilizujući volju Čečena da ostanu privrženi svojoj „ruskoj budućnosti“, a time i rusko-čečenski mir. Na pitanje da li je moguće da se u budućnosti iznova pokrene ciklus rusko-čečenskog sukoba, kao što je to u prošlosti bio slučaj u najmanje dva navrata, nikad ne treba odgovoriti sa nikad – ali takvu mogućnost ostavljamo samo za slučaj radikalnih turbulencija u samom ruskom društvu, kakve u dogledno vreme ne očekujemo. Do rata sa Gruzijom, Rusija je pod vođstvom predsednika Putina prošla kroz period ekonomske i političke stabilizacije, te uspostavljanja asertivnog spoljnopolitičkog kursa u ime sada već neupitne ideje velikosilstva. U Gruziji će se suočiti sa protivnikom vođenim moralnom idejom obnove nacionalne veličine, megalomanskog karaktera, prožetom netrpeljivošću prema nacionalnim manjinama, i oslonjenom na do tada već uznapredovalu ekspanziju zapadnog (zapravo američkog) hegemonizma ka postsovjetskom prostoru. Prvi korak ka realizaciji ove ideje bilo je nastojanje Tbilisija da vojnim putem (pošto se pokazalo da ne može ekonomskim) povrati teritorijalni integritet u Južnoj Osetiji, koje – upravo zbog odnosa prema manjinama i oslanjanja na zapadni ekspanzionizam – ne možemo da stavimo u istu moralnu ravan sa ruskom akcijom protiv Čečenije. Rusi će pravilno identifikovati odnos Gruzije i njenih zapadnih saveznika kao gravitacioni centar gruzijskih ratnih napora, te uočiti njegovu ranjivost u vidu problema u komunikaciji koji je naveo predsednika Sakašvilija (koji je sebe pak video kao naslednika legendarnog Davida Graditelja, ujedinitelja gruzijskih zemalja) da poveruje da će Zapad moći i hteti da mu pomogne da se odbrani od moćnijeg suseda. Isprva postavljena kao cilj (mada ne i javno saopštena), nedvosmislena pobeda nad Gruzijom zahtevala bi ulazak ruske vojske u Tbilisi i obaranje Sakašvilijevog režima, s ciljem da se, kao kod Spartanaca u suočavanju sa tebanskom vojskom, uzdrma mit Gruzina o nacionalnoj veličini i ovi (poput drugih postsovjetskih pravoslavnih naroda, Jermena i Belorusa) vrate u rusku orbitu. Umesto toga, novi predsednik Rusije Medvedev je (poput Mashadova u Čečeniji 1996), nakon što je ruska vojska u samo pet dana efikasno porazila gruzijsku i došla nadomak Tbilisija, odustao od nedvosmislene pobede, u korist strategije zamrznutog sukoba (već primenjivane od strane Moskve širom postsovjetskog prostora u toku 90-ih) – koja bi podrazumevala odbranu Abhazije i Južne Osetije, kao i priznavanje njihove nezavisnosti, sa idejom da trajno okrnjena Gruzija neće moći da „pobegne“ iz ruske sfere uticaja, a pogotovo da postane član zapadnog vojnog saveza – NATO. Ovo je delom učinio pod zapadnim pritiskom (nakon američkog obelodanjivanja u UN ruskog zahteva za smenom Sakašvilija), a delom uz očekivanje da će Sakašvili pre ili kasnije ionako pasti sa vlasti, te da će ruski ciljevi biti ostvareni i bez nedvosmislene pobede. Medvedevljeva očekivanja su ispunjena – između Rusije i Gruzije do danas vlada stabilan mir u vidu zamrznutog sukoba, a sama Gruzija, kao i Zakavkazje u celini, ostaju u ruskoj sferi uticaja, daleko van domašaja zapadnog ekspanzionizma. Velikosilstvo kao moralna ideja Rusije, još jednom je potvrđeno. No, ovaj pozitivan rezultat praćen je sa dva negativna trenda. Jedan je učvršćivanje rusofobije i prozapadne orijentacije među Gruzinima. Drugi je odustajanje Rusije od nedvosmislene pobede i u kasnijim ratovima, kada će strategija ostavljanja sukoba nedovršenim manje pogodovati ostvarivanju ruskih nacionalnih ciljeva. U Ukrajini se Rusija suprotstavila onome što je videla kao frontalni geopolitički napad američkog hegemonizma, koji je usledio nakon neuspeha „resetovanja“ odnosa Moskve i Vašingtona. Kriza i prevrat u Kijevu doveli su na vlast nosioce moralne ideje ukrajinstva, preciznije njene monističke verzije, po kojoj su Ukrajinci narod civilizacijski odvojen od Rusa (i superioran u odnosu na njih). Ova ideja na spoljašnjem planu svoj izraz je dobila u antiruskoj spoljnoj politici Ukrajine i težnje ka vojnoj i ekonomskoj integraciji sa Zapadom, a na unutrašnjem u marginalizaciji političkog uticaja istočnih Ukrajinaca, nosilaca pluralističke vizije ukrajinske nacije – koja ne isključuje zajedničke istorijske korene i civilizacijsku bliskost sa Rusijom, te odbija međunarodno svrstavanje protiv nje. Rusija nije mogla da dozvoli da njena istorijska kolevka, zajedno sa brojnim rusofonim stanovništvom koje bi bilo ostavljeno bez zaštite, postane odskočna daska za dalju američku geopolitičku ekspanziju na istok, što bi predstavljalo stavljanje „noža pod grlo“ ruskom velikosilstvu. No, uoči i u toku ukrajinske krize, Moskva je načinila nekoliko uzastopnih grešaka, jer nije na vreme uočila dvostruki gravitacioni centar monističkog ukrajinstva – stvarnu spremnost Zapada da posmatra Ukrajince kao deo svoje civilizacije, te odnos između dva istorijska središta ukrajinske nacionalne ideje (u Galiciji i središnjoj Ukrajini). Da jeste, imala bi vremena i kapaciteta da ih poremeti, ali je umesto toga rigidnim protivljenjem da korumpirani ukrajinski predsednik Janukovič potpiše sporazum sa Evropskom unijom, te propuštanjem da ga „obuzda“ od upotrebe nasilja protiv demonstranata, načinila od „majdanovaca“ čvrste i odlučne protivnike (kakvim je, poređenja radi, pogrešna strategija Šermanovih prethodnika učinila američke južnjake), protiv kojih je jedino sredstvo, preostalo nakon prevrata, bio rat. I ovaj rat Rusija će vojno dobiti, štaviše u njegovoj krimskoj fazi će izvesti najsavršeniju vojnu akciju u savremeno doba, bez ispaljenog metka, stavivši ovo strateški (i identitetski) važno poluostrvo pod svoju kontrolu. U Donbasu će intervenisati taman toliko da spreči Ukrajince da silom sačuvaju teritorijalni integritet, otkinuvši im deo ove oblasti, na kome proruski pobunjenici do danas upravljaju nezavisno od Kijeva. Strategija zamrznutog sukoba (koji će se u praksi pre pokazati sukobom „promenljive temperature“) i ovde zasad ostavlja jednog ruskog suseda izvan NATO i otežava mu funkcionisanje. Međutim, za razliku od gruzijskog slučaja, ovde izbor strategije nije postojao, jer je Rusija pomenutim greškama (kakve jedan Aurelijan nikada ne bi načinio) pre sukoba lišila sebe mogućnosti da u njemu postavi nedvosmislenu pobedu kao cilj. Uz to, iako formalno van NATO, može se reći da je veći deo Ukrajine (uključujući i oblasti na manje od 500 km vazdušnom linijom od Moskve) de facto deo zapadne sfere uticaja, sa izrazito rusofobičnom elitom (kojoj je Moskva, priznajući Porošenka za predsednika, dala legitimitet – kao nekad Amerikanci Hanoju) i pojačanim antiruskim osećanjima velikog dela stanovništva. Rusiji i dalje koliko-toliko idu na ruku polagano buđenje ukrajinskog rusofonog istoka, kao i loša ekonomska situacija i razočaranje ukrajinskih birača u „majdanovske“ snage. Ostaje da se vidi koliko ubedljiv izbor „antipolitičkog“ kandidata Vladimira Zelenskog za predsednika Ukrajine, kao i pobeda njegove stranke na parlamentarnim izborima, mogu da budu korisni Moskvi. Ovo je zasad upitno, počev od neizvesne sudbine mirovnog plana za Donbas kojem je Zelenski privržen, a ako ishod bude negativan, vojna pobeda Rusije u Ukrajini – za razliku od prethodna dva rata – ostaće „Pirova“, a mir na najosetljivijoj ruskog granici ranjiv i nestabilan. Napokon, Rusija je intervenisala u Siriji, delom iz želje da nadomesti ukrajinski podbačaj. U ovome je u solidnoj meri uspela. Vojnom pobedom osigurala je opstanak svog klijenta Asada na vlasti, kao i sferu uticaja na većem delu sirijske teritorije. Dokazala je sposobnost da preskoči posthladnoratovski „sanitarni kordon“, odnosno projektuje moć i izvan postsovjetskog prostora, čime se definitivno potvrdila kao velika, a na samo regionalna sila. Imajući pak u vidu složenost lokalnog, regionalnog i globalnog konteksta sirijskog sukoba, ona nije postavila nedvosmislenu pobedu kao cilj, već se opredelila za produžavanje sukoba niskog intenziteta, dok se ne iskristališe teritorijalna podela i time stvore uslovi za kompromisno rešenje između sukobljenih lokalnih strana. Prednost nad ostalim lokalnim, regionalnim i globalnim akterima ostvarila je odlučnošću da na vreme upotrebi silu (iako je možda mogla i ranije), kao i pravilnim razumevanjem gravitacionih centara protivnika. Na lokalnom planu, to su bili pobunjenici, pripadnici većinskog sunitskog stanovništva, vođeni moralnom idejom osvetničkog preokretanja odnosa snaga u Siriji, nasilnim prekidanjem višedecenijske dominacije manjinskih Alavita. Rusija je dobro uočila njihovu nesposobnost da se ujedine oko zajedničke političke platforme (kao što Sirijci nikada i nisu mogli, od vremena Aurelijana do francuskog mandatnog perioda), te da će prevagu među njima (kao i u Čečeniji) odneti islamski ekstremisti. Štaviše, Rusija će intervenciju započeti kada pojedinačno najjača snaga u sirijskom sukobu bude bila najradikalnija džihadistička organizacija 21. veka, Islamska država (od Luisovih primera donekle uporediva samo sa fanatičnim Japancima). Iako će Islamska država Rusima u početku (kao, uostalom, i drugim spoljnim akterima) poslužiti samo kao izgovor da se obračunaju sa Asadovim „umerenijim“ protivnicima na zapadu zemlje, i nju će sirijske trupe uz rusku pomoć kasnije odlučno poraziti na području zapadno od reke Eufrat (istočno će to učiniti Sirijske demokratske snage predvođene Kurdima). Nakon njenog konačnog uništenja, suština sukoba se uglavnom svela na podelu sfera uticaja između Rusije i regionalnog aktera Turske, te razrešavanja uloge u sirijskoj krizi SAD kao globalnog aktera. Rusi su nadigrali Turke u krizi koja se razvila nakon što su im ovi oborili avion, iskoristivši nestabilan unutrašnjopolitički položaj turskog predsednika Erdogana, protivrečnosti tursko- američkih odnosa i zavisnost Turske od ekonomske razmene sa Rusijom. Rezultat je bilo svođenje Turske na drugorazrednog aktera u sukobu, i njeno zadovoljavanje sferom uticaja u uskom i isprekidanom teritorijalnom području na severu Sirije, dok bi Rusija kontrolisala ostatak zemlje. Rusima će ići na ruku i smanjenje interesovanja Sjedinjenih Država za Siriju (i Bliski istok uopšte), zahvaljujući izboru Donalda Trampa za predsednika, doduše po cenu dve vrlo opasne krize izazvane kada je Tramp bombardovao sirijske snage zbog njihove navodne upotrebe hemijskog naoružanja. Rusija 2019. za razliku od one iz 1999, kada je upadom džihadističkih militanata iz faktički nezavisne Čečenije u susedni Dagestan počela serija pomenutih ratova, ima obezbeđen teritorijalni integritet u granicama ruske federalne jedinice iz sastava bivšeg Sovjetskog Saveza, koje su u međuvremenu obuhvatile i Krim. Iako aneksija Krima nije međunarodno priznata, faktički suverenitet Moskve na tom poluostrvu trenutno ničim nije osporen. Ekonomski gledano, Rusija u 2019. neuporedivo bolje stoji nego u 1999, koja je bila godina njenog ekonomskog minimuma u savremenoj istoriji. Na ovaj rezultat senku baca to što, ukupno gledano, Rusija u toku druge decenije posmatranog perioda ekonomski praktično stagnira – u godinama kada ostvaruje ekonomski rast, on nije ni izbliza visok kao u prvoj deceniji, dok se godine pada odlikuju mnogo višim procentima. I, dok je prvi pad (2009) bio uslovljen svetskom ekonomskom krizom, drugi (2014–2016) je bio direktna posledica rata u Ukrajini, za koji smo videli da ispunjava najmanje Luisovih kriterijuma. Putinova Rusija s kraja druge decenije 21. veka je, iako autokratija, politički mnogo stabilnija od Jeljcinovog hibridnog režima iz devedesetih. Ipak, ovo pišemo u periodu pada Putinove popularnosti među stanovništvom, usled nepopularne reforme penzionog sistema. Konačno, Rusija je u pomenutih 20 godina potvrdila i ojačala svoj status velike sile na međunarodnoj sceni, i pokazuje očiglednu sposobnost da, nakon još dva neuspela pokušaja približavanja na Sjedinjenim Državama, izdrži žestoku političku konfrontaciju s njima. Politički sukob Rusije i Sjedinjenih Država svojevrsni je produžetak Hladnog rata, s tim što je od njega čak i opasniji, u smislu mogućeg prerastanja u „vrući“ rat, zbog narušavanja nekadašnje ravnoteže među svetskim supersilama. Iza ovog sukoba takođe stoje moralne ideje – rusko velikosilstvo protiv američke izuzetnosti, koja se ispoljava u njihovom nastojanju da ostvare svetsku liberalnu hegemoniju. Od četiri rata koja smo obradili, za tri se mogu reći da su proksi ratovi Rusije i SAD, dok je četvrti (tačnije, prvi po redu, čečenski) u velikoj meri predstavljao reakciju na NATO agresiju protiv Jugoslavije. Nakon 20 godina asertivne spoljne politike Rusije i njenih vojnih pobeda, rezultati na planu suprotstavljanja američkom hegemonizmu su nesporni. Dok su SAD 1999. bile u stanju povedu najmoćniji vojni savez svih vremena u bombardovanje jedne zemlje u srcu Evrope, uz nemo posmatranje Rusije, 2019. smo došli dotle da se SAD ne usuđuju vojno da intervenišu ni na sopstvenoj hemisferi – protiv Venecuele, koja ima rusku vojnu podršku. Preispitivanje „velike strategije“ liberalne hegemonije, u korist defanzivnog uzdržavanja, danas je ozbiljnije nego ikad. Izbor Donalda Trampa imao je višestruk efekat. Poljuljao je uverenje samih Amerikanaca u savršenost njihovog političkog sistema – što bi bio prvi korak ka gubljenju vere u moralnu ideju izuzetnosti – time što je postalo moguće da jedna tako kontroverzna ličnost postane predsednik i podeli društvo nikad dublje u poslednjih vek i po, pa sve to još uz navodni udeo Rusa u njegovom izboru. Poveo je nepredvidivu i nestratešku spoljnu politiku, između ostalog, pokazujući slabljenje interesovanja za jedan tako značajan svetski region kakav je Bliski istok, kojim su SAD doskora „žarile i palile“, a sada je Rusija ta koja tamo uspešno privodi kraju jedan oružani sukob. Na kraju, da zaključimo – da li se Rusiji isplatila upotreba sile u pomenutom dvadesetogodišnjem periodu? Svakako da jeste. To i ne čudi, s obzirom na to da je i ranije u istoriji vojna sila bila najjača karta na koju je Rusija mogla da igra, i onda kada joj na drugim poljima nisu „cvetale ruže“. Asimetrija vojne u odnosu na ekonomsku i meku moć izražena je i danas – uprkos skromnom učinku u pogledu potonjih, Rusija i dalje čvrsto drži poziciju druge vojne sile sveta, jedine koja u tehnološkom smislu može da parira SAD, što i jeste prioritet ruske vojske danas. Velikosilstvo je kao ideja, čini se, dublje nego ikad ukorenjeno kod Rusa, o čemu svedoče nebrojeni citati ruskih zvaničnika i pripadnika šire elite, kao i anketa među stanovništvom sa početka 2019, koju smo ranije naveli. Sigurno je da bi rezultati bili i bolji da je Rusija i u ratovima koji su sledili, nakon Čečenije, ostvarila nedvosmislene pobede. No, videli smo da tako nešto u slučaju Gruzije nije bilo neophodno za postizanje stabilnog mira, a u Ukrajini i Siriji ni realno. U ovoj poslednjoj je Rusija zahvaljujući pravilnom uočavanju gravitacionih centara protivnika uspela da stekne relativnu prednost u odnosu na njih u još uvek (jesen 2019) tekućem sukobu, tako da praktično kao jedini značajniji ruski „podbačaj“ u sva četiri slučaja koja smo istražili možemo da identifikujemo propust Moskve da to učini u ukrajinskoj krizi. Zaključak, koji nadilazi primere ratova Rusije 1999–2019. i ima širu praktičnu i teorijsku vrednost, sam se nameće – čak i kad izostane nedvosmislena pobeda, bitno je posedovati moralno ispravan cilj i verovati u njega, a zatim identifikovati gravitacioni centar protivnika. Luis je svoju knjigu završio latinskom izrekom „SIC VIS PACEM, PARA BELLUM“, a mi ćemo našu sa Sun-Cuom: „Ako poznajete neprijatelja i poznajete sebe, nećete se bojati ishoda stotinu bitaka“.

Actions (login required)

View Item