Kriza svetske ekonomije na početku XXI veka

Jelisavac Trošić, Sanja and Tošović-Stevanović, Aleksandra and Ristanović, Vladimir (2021) Kriza svetske ekonomije na početku XXI veka. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-287-1

Text 2021_Trosic_Stevanovic_Ristanovic-Kriza_svetske_ekonomije.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (3MB)

Abstract

Monografija „Kriza svetske ekonomije na početku XXI veka” ukazuje na permanentno prisustvo krize u savremenim ekonomskim tokovima. Borba nacionalnih država i međunarodnih organizacija sa negativnim efektima krize dolazi naročito do izražaja u sadašnjem trenutku kada se već ima utisak da se krize nastavljaju jedna na drugu. Iako govorimo o savremenim tokovima i dostignućima moderne ekonomije, ipak su svi akteri još uvek nedovoljno pripremljeni i sposobni za brže prilagođavanje privrede, društva i čitavih sistema na sve negativne efekte koje je najnovija kriza proizvela. Autori su tokom svojih istraživanja ispratili iz više aspekata tokove krize i otkrili tendencije jačanja protekcionizma, rasta regionalizacije svetske privrede, promena trgovinskih i drugih politika, jačanja uticaja Kine u globalnoj privredi, probleme u funkcionisanju i moguća rešenja krize Svetske trgovinske organizacije i drugo. Posebno je ukazano na značaj ulaganja u inovacije i tehnološki razvoj u doba krize, tendencije i pravce stranih direktnih investicija, rastući uticaj inovacija i tehnološkog razvoja na ekonomske tokove. Analiza finansijskog dela svetske privrede, kao i analiza tržišta rada zašli su dublje i šire u problematiku ekonomske krize, koja je dovela do manjka tražnje, pada životnog standarda i celokupnog usporavanja svetske privrede. U okviru monografije izneti su brojni primeri mera i reakcija država, kao i organizacija, na širenje i prelivanje razornih efekata krize na sisteme upravljanja u državi, u okvirima regiona i u svetskim okvirima. Problematika globalnih trgovinskih tokova u vreme krize, konkurentnosti, finansija, stranih direktnih investicija, regionalnih sporazuma, tržišta rada samo su deo kompleksne materije koja je obrađena na prethodnim stranicama. Tokom istraživanja uočeno je da je trend viših stopa rasta međunarodne trgovine u odnosu na svetsku proizvodnju doživeo prekid upravo tokom 2008. godine izbijanjem svetske ekonomske krize. Kriza je uticala na ekonomski rast nacionalnih privreda širom sveta, a njen negativan uticaj posebno su osetile zemlje u razvoju, koje su se suočile sa smanjenom tražnjom za robom koju izvoze, smanjenjem finansijskih tokova, smanjenjem investicionih priliva i smanjenjem doznaka iz inostranstva. Kriza je takođe podstakla strah od obnavljanja protekcionizma i naglasila potrebu za sigurnim i stabilnim trgovinskim okruženjem koji bi trebalo da obezbedi Svetska trgovinska organizacija. Razarajući efekti svetske ekonomske krize mogu se uočiti i po vidljivoj krizi liberalnog međunarodnog poretka. Privrede zemalja širom sveta doživele su usporavanje razvoja zbog pooštravanja uslova za dobijanje kredita i zbog pada međunarodne trgovine. Postojeći visok stepen međusobne povezanosti između finansijskih tržišta i tržišta robe i usluga zauzvrat je bio sveprisutan faktor negativnih efekata krize na sve regione sveta. Globalna kriza izazvana pandemijom COVID-19 dovela je do mnogih ekonomskih poremećaja u svetu. Došlo je do pada obima svetske trgovine u 2020. godini. Pandemija COVID-19 uništila je trgovinu određenim vrstama dobara, istovremeno podstičući trgovinu drugom robom. Sve dalje procene su krajnje oprezne zbog nemogućnosti predviđanja trajanja pandemije i nemogućnosti predviđanja mera vlada država u sprečavanju širenja virusa. Uočeno je i prisustvo geopolitičke nesigurnosti, kao i sve više rastući protekcionizam. Dosadašnji tokovi svetskih kriza takođe jasno pokazuju koliko su zemlje u razvoju zavisne od privrednog rasta bogatih zemalja. Sa padom sopstvene privredne aktivnosti uvoz bogatih zemalja drastično je opao, što se odrazilo na niži izvoz i privrednu aktivnost zemalja u razvoju. Ovaj rezultat je posledica trenutnog oblika trgovinskih tokova i činjenice da se privrede u razvoju još uvek suočavaju sa visokim barijerama za ulazak na tržišta drugih zemalja u razvoju, što ometa trgovinu između nerazvijenih zemalja. Nesigurnost trgovinske regulative i trgovinske politike politički i ekonomski najjačih zemalja sveta, doprinose nesigurnosti u projektovanom oporavku međunarodne trgovine nakon što se izborimo sa COVID-19 pandemijom. Napetosti između dve velike svetske ekonomije – SAD i Kine – i dalje su velike, prisutna je visoka tenzija, pa je moguće da završetkom borbe protiv virusa sukobi ove dve ekonomije eskaliraju. Za sada, proces oporavka trgovine je zaostao u mnogim drugim velikim ekonomijama u odnosu na kineski oporavak. Porast svetske trgovine tokom poslednje decenije uglavnom je bio podstaknut porastom trgovine između zemalja u razvoju. Međunarodna trgovina robom postaje sve više povezana sa uvozom i izvozom zemalja u razvoju. Trgovinski sistemi usmereni na Aziju i trgovinsko pozicioniranje Azije u poslednje vreme, posebno nakon nakon finansijske i COVID-19 krize, mogu u sve većoj meri oblikovati globalne trgovinske trendove. Neuspeh u postizanju glavnih ciljeva runde iz Dohe u okviru Svetske trgovinske organizacije ostaje veliki problem za regulisanje međunarodne trgovine. Oživljavanjem protekcionizma nakon krize došlo je do destimulišućih efekata na oporavak uzdrmanih privreda daljim kočenjem trgovinskih i finansijskih tokova. Već sama pretnja povratka protekcionizma ugrožava snažan rast svetske trgovine koji može biti ključan za održavanje razvoja i ekonomskog oporavka, kao i podrške za stvaranje poslova. Kada se posegne za restriktivnim trgovinskim politikama, posebno ako se to odvija kroz mere pojedinih država pa onda kontramere drugih država, to vodi najčešće do nepredvidive eskalacije. Za vreme od početka Dohe do danas, dogodile su se brojne promene u međunarodnoj trgovini, geopolitičke snage i trgovinski interesi su se promenili, broj STO članica je u stalnom porastu, a za razliku od Urugvajske runde, puno zemalja članica STO traži aktivno učešće u pregovorima. Ove promene su neizbežno otežale postizanje konsenzusa. Trgovinski sporovi postaju sve složeniji sa modernizacijom društva i poslovanja. Kriza Apelacionog tela uz krizu multilateralnih trgovinskih pregovora dovela je do konsenzusa velikih sila oko toga da je došlo vreme da se STO reformiše. Ipak, još uvek postoji puno neslaganja oko toga kako i šta reformisati, odakle započeti, šta su prioriteti i drugo. Kao rezultat nemogućnosti postizanja značajnijeg napretka u multilateralnim trgovinskim pregovorima ubrzano su se počeli stvarati i širiti bilateralni i regionalni trgovinski sporazumi, putem kojih je bilo lakše za države da direktno ostvaruju svoje trgovinske interese. Aktivna realizacija nove politike Evropske unije upravo se ogleda u pregovaranju sa mnogim zemljama i blokovima u svetu i potpisivanjem sveobuhvatnih sporazuma o trgovini. S druge strane, ekonomski razvoj Kine učinio je ovu zemlju sve privlačnijim ekonomskim partnerom u prve dve decenije XXI veka, pre svega trgovinskim, ali sve više i investicionim partnerom. Kina od 2000-te godine ostvaruje suficit u trgovini. Kina je uspešan primer zemlje kod koje je liberalizacija trgovine podstakla ekonomski rast, a sa članstvom u STO i uklanjanje dobrog dela nesigurnosti izlaska na međunarodno tržište i posledično podsticanje inovacija. Integracija Kine u glavne svetske tokove uglavnom se izvodila pod kineskim uslovima i u skladu sa kineskim potrebama. Treba takođe imati u vidu da se značajan procenat kineskog izvoza sastoji od prerađivačke trgovine. Čak i pre pandemije COVID-19, Kina je snažno započela prelazak sa radno intenzivne proizvodnje na aktivnosti i proizvodnju koja dodaje veću vrednost, što im je otvorilo je prostor za nove tehnološki intenzivne proizvodne uspehe. Kina je u ovom trenutku u potpunosti okrenuta upotrebi veštačke inteligencije, IT industrija i razvoju visokotehnoloških proizvoda. Jačanje uticaja Kine se može sagledati i kroz nove inicijative i integracije. Inicijativa „Pojas i put” koja se sastoji od „Ekonomskog pojasa puta svile” i „Pomorskog puta svile za XXI vek” predviđa povezivanje država i postrojenja kroz ulaganja u lučku infrastrukturu, kopnene transportne kanale, pruge, energetsku i informacionu infrastrukturu. Kina je, između ostalog, pokrenula i format saradnje sa zemljama centralne i istočne Evrope, kao i stvaranje najvećeg trgovinskog sporazuma na svetu – Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva. Zaista značajan deo međunarodne trgovine odvija se u okvirima regionalnih integracija. Regionalna liberalizacija međunarodne trgovine polovinom XX veka bila je tek u povoju, dok se već na početku 2021. godine može se uvideti veliki porast trgovinskih sporazuma. Slabljenje poverenja u efikasnost STO i ostvarenje multilateralnih sporazuma u okviru ove organizacije očigledno su doveli do toga da se zemlje sve više okreću regionalnim pregovorima i dogovorima. Revidirana je i NAFTA, odnosno uspostavljen je novi trgovinski sporazum između Kanade, Meksika i Sjedinjenih Država. Takođe CEFTA danas predstavlja jedinstvenu zonu slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi. Po ugledu na Evropsku uniju i njene „zelene linije”, zemlje CEFTA regiona koje imaju zajedničke granice, njih šest (bez Moldavije) dogovorile su se o uspostavljanju „zelenih koridora”. Uspostavljanje efikasnijeg transporta i bržeg prelaska granice za svu kriznu robu, iz domena prehrane i zaštite zdravlja je veoma dobra reakcija na pandemiju. Na osnovu identifikovanja ključnih ekonomskih i društvenih protivrečnosti, koje proizilaze iz sprovedenih (ne)kvalitetnih mera od strane zvaničnih institucija širom sveta tokom svetske ekonomske krize i sada tokom pandemijske krize, moguće je sagledati i buduće pravce političkih, društvenih i ekonomskih odluka i mera. Onre će direktno uticati na rast društvenog i ekonomskog blagostanja, kao i na rešavanje problema rastućeg siromaštva koje je nakon svake krize sve veće i veće, zbog čega je problem ekonomske nejednakosti jedan je od ključnih izazova savremene privrede u XXI veku. Do promena i poteškoća u utvrđivanju nivoa konkurentnosti jedne zemlje i stepena njenog privrednog razvoja, posebno je dobilo na značaju nakon svetske ekonomske krize i nakon dalekosežnih i dalje aktuelnih posledica pandemijske krize. Zalaganje za koncept stvaranja zajedničke vrednosti i održivog razvoja u cilju unapređenja konkurentnosti predstavlja jednu od ideja gde se kroz korporativnu politiku i poslovnu praksu koje poboljšavaju konkurentsku prednost i profitabilnost kompanije, istovremeno unapređuju socijalni i ekonomski uslovi za život u zajednicama u kojima posluju. Kriza je pokazala da postoje rešenja koja istovremeno mogu pomoći u borbi protiv pandemije, kao i u napretku ka održivom razvoju, a globalni odgovor UN-a na COVID-19 krizu koncipiran je na podršku vladama koje gledaju dalje od trenutnog oporavka, imajući na umu dugoročne razvojne ciljeve i Agendu 2030. Analizirajući značaj i ulogu inovacija tokom kriznih perioda, utvrđeno je da se tokom svake globalne krize nikada ne dovodi u pitanje značaj i efikasnost ulaganja u tehnološki razvoj i inovacije, već se samo menja i usmerava fokus njihovih istraživanja. A nakon pandemijske krize, samo je jasnije u kom pravcu taj razvoj treba više usmeravati, zbog čega će pažnja svakako biti fokusirana na istraživanje i razvoj u zdravstvo, ali takođe i u digitalizaciju, jer je od nje zavisio opstanak mnogih privrednih grana i delatnosti tokom pandemije. Predstavljajući specifičnosti i uticaj MNK i SDI na privredni razvoj i tendencije, i pravce kretanja nakon kriznih perioda, ističe se da je pandemija COVID-19 uticala na sve kompanije, pa tako i na najveće multinacionalne kompanije, a posledice krize pojedine multinacionalne kompanije mogle bi da rešavaju restrukturiranjem lanca snabdevanja i preseljenjem nekih aktivnosti, što bi rezultiralo smanjenjem aktivnosti ili čak zatvaranjem proizvodnih pogona u inostranstvu. Takođe, kao rezultat pandemije, smatra se da će i globalni tokovi stranih direktnih investicija biti pod velikim pritiskom, a očekuje se da će projektovani pad biti gori od onog koji je prezentovan dve godine nakon globalne finansijske krize. S obzirom na to da se predviđaju dugoročnije posledice i više od neposrednog uticaja na investicione tokove stranih direktnih investicija, smatra se da bi pandemijska kriza mogla biti katalizator za proces strukturne transformacije međunarodne proizvodnje u ovoj deceniji i prilika za veću orijentisanost ka održivom razvoju. Precizno su definisani brojni finansijski tokovi, ukazano je na sprovedene mere i instrumente ekonomskih politika, primenu regulatornih propisa, ustaljenih i uvreženih pravila, međunarodnih standarda itd. Istovremeno, nedvosmisleno je ukazano na brojne propuste, pogrešne mere i preduzete korake, ishitrene ali i kontinuirano pogrešne odluke i rešenja, statusne razlike i interesne namere. Kritičkim pristupom prikazan je dominantan položaj finansijskog sektora u uslovima krize. Dominacija je precizno apostrofirana u odnosu na realni sektor, državu, ljudski kapital, životnu sredinu, inovacije, konkurenciju, pojedinca itd. Time je definisana pozadina takvih aktivnosti – stabilni i uravnoteženi poslovni bilansi. Globalni tokovi trgovine su prezentovani u svetlu kriznih ekonomsko-finansijskih dešavanja, sa svim posledicama po ekonomije i svet u celini. Osnovna odlika globalne krize je da ne bira ekonomije – da pogađa sve ekonomije, bez obzira na njihovu strukturu, veličinu tržišta i stepen razvijenosti. U poslednje dve decenije sve ekonomije su zapadale u probleme. Jedne u većoj, druge u manjoj meri. Sve su se suočavale s padom privredne aktivnosti, usled poremećaja u tokovima novca, pogoršanju produktivnosti rada, nepristupačnim izvorima finansiranja, ugrožavanju ljudskog kapitala, kao i asimetričnih infromacija sa tržišta. Interes za investiranje njima nije bio dovoljan, iako sa izbijanjem krize država uvek predstavlja prvi zid odbrane od negativnih efekata krize. Mnogi su se o to okoristili! Poražavajuće je to što su državni paketi finansijske pomoći uglavnom završavali u bankarskom sektoru. A paradoksalno je to što su se države upravo zaduživale kod istih tih banaka da bi novac raspodeljivali unutar privrede. Na ovaj način državi su sužavani kanali pomoći ostalim javnim delatnostima, dok je zaduživanje po visokim kamatnim stopama kod tih banaka neposredno i nepotrebno crpelo budžet. Tako je u brojnim, zlonamernim izvorima država i ovaj put bila zao gospodar. Autori su pokazali da je glavni motiv interes finansijskih moćnika, i da se njihovi apetiti nisu smanjivali ni tokom poslednjih kriza. Kontinuitet u njihovoj (individualnoj) doslednosti, i globalnoj (kolektivnoj) nedoslednosti doprinosio je da razlike postaju sve veće. Raste broj siromašnih država. Zarad „sitnih” interesa sve više se zloupotrebljavaju prirodni resursi, realizacija raspoloživih resursa ostala je neadekvatna, uz zanemarivanje uslova života i ugrožavanje životne sredine. Međunarodne institucije su, pasivnim pristupom i prećutno, stale u odbranu globalnih interesa koja su u rukama manjine, dok većina trpi. I to nije odlika samo ove krize, niti savremenog doba! Nedvosmisleno su autori potvrdili jedinstvenu odliku svih kriza, da tokom kriznih vremena jedna pomoć dolazi od strane države – investicije, donacije, javna dobra, obrazovanje, zdravstvo, finansijska podrška i dr. Sve ostalo su interesi. Svetske ekonomske krize su postale neminovnost savremene globalne privrede. Sa sigurnošću se može tvrditi da će u bliskoj budućnosti doći do još većih strukturnih promena svetske privrede, kao i da će se posledice krize osećati u narednim godinama i da će se ekonomisti, kao i drugi stručnjaci, uhvatiti u koštac sa mnogobrojnim promenama koje nam slede, kako u načinu odvijanja poslovanja tako i u međunarodnom, regionalnom i nacionalnom regulisanju ekonomskih kretanja.

Actions (login required)

View Item