Ratni sukob u Ukrajini

Petrović, Dragan (2025) Ratni sukob u Ukrajini. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-362-5

Text Ratni-sukob-u-Ukrajini.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (21MB)

Abstract

Predmet ovog rada je oružani sukob u Ukrajini koji je počeo 24. februara 2022. godine i u trenutku završetka ovog rukopisa još traje (1. oktobar 2025. godine). Imajući u vidu da se autor ovog rada savremenom Ukrajinom bavio u više svojih autorskih i koautorskih knjiga – naučnih monografija, tema ovog rada je prevashodno sam aktuelni oružani sukobu u Ukrajini, kao i međunarodni ambijent vezan za njega. Oružani sukob u Ukrajini, počevši od februara 2022. godine, nije samo sukob Ruske Federacije sa Ukrajinom. On ima i unutarukrajinski karakter, imajući u vidu poziciju LNR i DNR još od njihovog stvaranja tokom 2014. godine. Zapravo ukrajinska kriza koja je nastala još u periodu 2013–2014 (a imala preteču u jesen 2004) predstavlja uvod u masovan oružani sukob počevši od februara 2022. godine. Specifičnost ovog sukoba je, dakle, da se odvija ne samo na relaciji Rusija–Ukrajina, već ima i unutrašnjoukrajinsku dimenziju. Drugo, ovaj sukob je delom i proksi rat između Rusije i struktura moći u NATO-u i SAD. Ovi zapadni centri moći stoje iza dešavanja u Ukrajini, počevši od tzv. Majdana još u periodu nestabilnosti u jesen 2013, pa nadalje u vezi sa pučom februara 2014. godine. Zapravo Ukrajina je objekat delovanja zapadnih struktura, pre svega SAD i NATO-a, još od njenog sticanja nezavisnosti. Od tzv. Narandžaste revolucije 2004. taj konflikt izbija u širu svetsku javnost, iako je sledeća decenija bila period opstanka pluralizma i žestokih političkih, pa i društvenih sukoba. Međutim, te konfliktnosti odvijale su se u okviru pluralističkog sistema i nisu imale širi društveni karakter. Od jeseni 2013, i naročito nakon puča 21. februara 2014, možemo reći da ulazimo u ukrajinsku krizu u užem smislu, koja zapravo traje sa smanjenim ili povećanim intenzitetom do danas (a od februara 2022. ima ratno obeležje). Ovo je, dakle, sukob u kojem iza pučističke Ukrajine nakon februara 2014. stoji zapadna struktura moći, pre svega SAD, Britanija i NATO. Ovaj sukob odvija se u ambijentu svetskog poretka koji sve više postaje multipolaran. Rusija i Ruski svet, predstavljaju važan subjekat nosilaca multipolarizma u svetu, zajedno sa drugim vodećim silama BRIKS-a i ŠOS-a (Šangajska organizacija za saradnju). Upravo sile koje stoje u okviru Zapada iza ukrajinskog rukovodstva i Zelenskog nosioci su pokušaja odbrane ili povratka na multipolarni svetski poredak, tako da ovaj oružani sukob na teritoriji Ukrajine, pored fronta i ratnih dešavanja, ima i svoju međunarodnu dimenziju. U okviru te međunarodne dimenzije iza Ukrajine faktički stoji tzv. kolektivni Zapad, dok Rusija nema tako vidljive saveznike, ali nastavlja normalnu komunikaciju bez sankcija i ometanja od ostalih država sveta. Pored toga Rusija ima izvesnu podršku i simpatije od većine zemalja koje su sa njom u integrativnim procesima i međunarodnim organizacijama na postsovjetskom prostoru, kao i silama u okviru BRIKS-a i ŠOS-a. Rusija je u isto vreme imala izazove i na sopstvenoj teritoriji. Ti izazovi su delom uslovljeni specifičnošću međunarodnog (odnosno zapadnog) pritiska u vidu sankcija i drugih oblika delovanja (diplomatskog, političkog, medijskog, pa nekada i sa elementima tzv. specijalnog rata). Postojanje takvih pritisaka ka Rusiji, posebno po pitanju sankcija, imalo je za posledicu izazove na njenom unutrašnjem planu u vidu pokušaja očuvanja ekonomske stabilnosti, društvene i političke. Otuda je verovatno jedan od najvećih uspeha Rusije u vođenju oružanog sukoba sa Ukrajinom bio taj što je na unutrašnjem planu pokazana otpornost ruske privrede, kao i politička i društvena stabilnost. U međunarodnom okruženju, uz sve izazove, izbegnuta je izolacija, jer je van tzv. kolektivnog Zapada nastavljena normalna ekonomska i šira saradnja. U tom pravcu amfiteatar sukoba u Ukrajini imao je i svoj vojni karakter (front i ratna dejstva), ali i širi karakter funkcionisanja ukrajinske države na njenom velikom prostoru i van ratnih dejstava. Ruska strana često je bombardovala vojne ciljeve u unutrašnjosti Ukrajine, a nekada i logističke ciljeve. S druge strane, i ukrajinska strana je preko dronova, a ređe i raketnih sistema, gađala vojne, ali i važne infrastrukturne ciljeve privrede i saobraćaja na teritoriji Rusije. Takođe, za razliku od ruske strane, organizovane su i prave akcije i poduhvati tzv. specijalnog rata, nekada i sa terorističkim odlikama (atentati i slučajevi masovnih ubistava civila na koncertima i sl.). Napad na Severni tok na Baltiku, u međunarodnim teritorijalnim vodama, takođe se može posmatrati kao deo šireg pritiska na Rusiju, uz pomoć zapadnih centara moći (napadi na Krimski most, privredne objekte i sabotaže u Rusiji i dr.). Rusko rukovodstvo je, u skladu sa načinom vođenja sukoba u Ukrajini, odbacilo mogućnost da tamo budu angažovani rezervisti ili snage na odsluženju vojnog roka, već samo deo profesionalnih trupa. Kako je to relativno ograničen broj, to se tokom 2022. godine u praksi tragalo za mogućim rešenjem, tako da se došlo do sistema tzv. ugovoraca (prelaz između dobrovoljaca i plaćenika). Na taj način su tokom sledećih godina ruske oružane snage u Ukrajini postepeno brojčano rasle, a ukrajinske su stagnirale i u kasnijim godinama čak opadale (posebno je trpeo njihov kvalitet). Nakon tri i po godine oružanog sukoba u Ukrajini naziru se obrisi epiloga. Vrlo je verovatno da ruska strana ne može da izgubi sukob i da će u vojnom smislu ona uspeti u najvećem da zauzme Jugoistok, koji je većinski ruskojezičan i deo ruskog kulturnoidentitetskog obrasca. Još nije jasno koliki će biti teritorijalni opseg ovih teritorija, ali vrlo verovatno u punom obimu četiri pripojene oblasti (Donjecke, Luganske, Zaporoške i Hersonske). Takođe je verovatno, sa daljim nastavkom sukoba, da se tu uključe još neke teritorije. Tektonska promena u okviru posmatranog sukoba predstavlja dolazak Trampa na čelo SAD. Po pitanju ukrajinskog konflikta njegova administracija zauzima sasvim novu poziciju Amerike. Od glavnog saveznika vlasti u Ukrajini u pravcu vođenja sukoba protiv Rusije, Tramp pokazuje spremnost na kompromis. To je dobrim delom uslovljeno ukupnom koncepcijom vođenja Amerike od strane Trampa, gde je akcenat na sređivanju unutrašnje situacije i jačanja moći privrede (reindustrijalizaciji i sređivanju društvenih prilika), a s druge strane realnom procenom da Ukrajina, uz svu zapadnu višedimenzionalnu podršku, ne može da dobije vojni sukob sa Rusijom i tzv. Ruskim svetom. Imajući u vidu odnos snaga u oružanom sukobu, Tramp je pokazao žurbu i spremnost da se sukob što pre okonča ili zamrzne. Tako od početka 2025. godine postoji sasvim novi ambijent u okviru ukrajinskog sukoba. Tramp i Amerika više ne prate agendu Zelenskog i zapadnoevropskih lidera, te uspostavljaju sve kvalitetniji kontakt i pregovore sa Rusijom i njenim rukovodstvom. U okviru tzv. kolektivnog Zapada takođe još od početka oružanog sukoba u Ukrajini postoje izvesne pukotine u naizgled monolitnoj politici NATO-a, pa i EU, prema ovom sukobu. Te pukotine postoje u slučaju Mađarske i Slovačke, a nekada se javljaju povremeno i neki drugi otpori i nesaglasja. Upravo su lideri ovih zemalja u dobrim odnosima sa Trampom i njegovom novom administracijom. Njima se u izvesnom smislu može pridodati i Italija, koja izbegava dalju konfrontaciju. Čelnici kočoperne politike u Evropi su lideri Britanije, Francuske i Nemačke. Paradoks je da Makron u sopstvenom narodu i društvu Francuske nema većinsku podršku u tom pravcu, a po pitanju zaoštravanja situacije i potencijalnog slanja nekih trupa u Ukrajinu manje od 20% javnog mnjenja. Nešto je drugačija situacija u Britaniji i Nemačkoj, gde postoji nešto više spremnosti za beskompromisnu podršku Zelenskom i vlastima u Kijevu. Međutim, i tu dolazi do manifestacija izraza nezadovoljstva postojećom politikom, pa je tako pala vlada Šolca, a na ponovljenim parlamentarnim izborima praktično je udvostručen broj glasova partija koje su direktno opozicione takvoj politici. Suočavajući se sa sve većim nezadovoljstvom građana zemalja EU postojećom politikom, uključujući i ukrajinski sukob i sve posledice koje proizilaze iz nje, nosioci vlasti sve češće pribegavaju nedemokratskim merama i merama pritiska na demokratski sistem i izbore. Najdrastičniji primeri su poništavanje rezultata izbora dva vodeća antisistemska predsednička kandidata na izborima za predsednika Rumunije 2024. i 2025, potom pritisak na Alternativu za Nemačku i partiju Sare Vagenhert u Nemačkoj, potom na Marin Le Pen i Nacionalno okupljanje u Francuskoj i dr. S druge strane, iako je Rusija pokazala uočljivu otpornost na ekonomske sankcije tzv. kolektivnog Zapada, te zadržala stabilnost unutrašnjeg političkog i društvenog ambijenta, pokazane su i izvesne slabosti njenog društva i funkcionisanja državne administracije. To je još uočljivije kada se sagleda Specijalna vojna operacija u Ukrajini. Na liniji fronta na kraju septembra 2025. Rusija drži situaciju pod kontrolom. U Donbasu, dakle u preostalom delu Donjecke oblasti, ona je u ofanzivi i aglomeracija Pokrovsk–Mirnograd je pred padom, dok se u Seversku i Konstantinovci vode borbe, te napreduje prema preostalim centrima. Naročito je bitan prodor ka Krasnom Limanu, odakle bi se mogli ugroziti preostali važni centri Donbasa, poput Slavjanska i Kramatorska. Paralelno sa tim traju završne borbe za Kupjansk, gde bi se nakon njegovog zauzimanja ponovo moglo pretendovati da se preuzme istočni deo Harkovske oblasti. U perspektivi rat bi, ako se nastavi i u 2026. godini (što je vrlo verovatno), mogao brzo dovesti do zaokruživanja pada čitavog Donbasa, te prenošenja aktivnih dejstava na druge važne oblasti (Harkovsku, Dnjepropetrovsku, ostatke Zaporoške i dr.).

Actions (login required)

View Item