Vreme „resetovanja“: Odnosi Rusije i Sjedinjenih Država u periodu od 2009. do 2012. godine

Trapara, Vladimir (2017) Vreme „resetovanja“: Odnosi Rusije i Sjedinjenih Država u periodu od 2009. do 2012. godine. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-238-3

Text Vreme resetovanja.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (1MB)

Abstract

Predmet ove monografije jeste treći neuspeli pokušaj približavanja Rusije i Sjedinjenih Država u posthladnoratovskom periodu, poznat pod nazivom „resetovanje“, koji se odigrao između 2009. i 2012. godine. Autor nastoji da odgovori na istraživačko pitanje zašto je „resetovanje“ pretrpelo neuspeh, odnosno nije dovelo do približavanja dveju sila? Pored ovog, u knjizi se razmatraju i sledeća pitanja: zašto približavanje Rusije i SAD ne uspeva u čitavom posthladnoratovskom periodu?; zašto je do „resetovanja“ došlo u datom trenutku?; pod kojim uslovima bi približavanje Rusije i SAD moglo da uspe u budućnosti? Da bi lakše odgovorio na ova pitanja, autor izdvaja tri oblasti odnosa dveju sila koje smatra bitnim za njihovo približavanje (evropski bezbednosni režim, kontrolu naoružanja i razoružanje, odnos prema sukobima) i u okviru svake po tri pojedinačna problema kojima su se Rusija i SAD bavile u toku „resetovanja“ (evropski bezbednosni sporazum, proširenje NATO, reforma OEBS, strateško nuklearno razoružanje – sporazum Novi START, protivraketna odbrana, nuklearna proliferacija – iransko nuklearno pitanje, „zamrznuti“ sukobi, Avganistan, „Arapsko proleće“), te nastoji da objasni zašto je u tim oblastima/po tim problemima saradnja dve države bila nedovoljna ili je potpuno izostala. Autor se u istraživanju oslanja na koncept približavanja Čarlsa Kapčana, koji modifikuje elementima sopstvenog teorijskog okvira. Ovaj teorijski okvir predstavlja sintezu teorije ravnoteže interesa Randala Švelera i performativne teorije Dejvida Kembela, izvedene spajanjem njihovih varijabli interesa i identiteta u jedinstven pojam identitet/interes. Pod ovim pojmom podrazumevaju se obrasci mišljenja i ponašanja trajnijeg karaktera specifični za jednu državu, koji sadrže osnovne vrednosti koje ona usvaja i način na koji ona vidi sebe, svoje mesto u svetu i sam svetski poredak, a izraz dobijaju u zadovoljstvu ili nezadovoljstvu postojećim stanjem. U autorovom modelu ovaj pojam je jedan od tri osnovna činioca koji utiču na spoljnopolitičko ponašanje država, uz raspodelu moći i ideje elita. Razmatranjem spoljnih politika i odnosa Rusije i Sjedinjenih Država u posthladnoratovskom periodu, u monografiji se dolazi do sledećih zaključaka: da je raspodela moći u međunarodnom sistemu unipolarna, gde SAD zauzimaju položaj pola moći, a Rusija obične velike sile; da je dominantna spoljnopolitička ideja u SAD militantni idealizam u svoje dve savremene varijante – neokonzervativnoj i liberalno imperijalističkoj, a u Rusiji državnička škola mišljenja; da Rusija i SAD imaju inkompatibilne identitete/interese, iz čega proizilazi sukob njihovih vizija svetskog poretka – dok su SAD zainteresovane za uspostavljanje monocentričnog poretka (hegemonije) u ime univerzalnih vrednosti, Rusija nastoji da odbrani svoju nezavisnost i status velike sile koja ravnopravno sa drugima učestvuje u upravljanju multicentričnim međunarodnim poretkom u kome vladaju pluralizam i konkurencija vrednosti. Istovremenim delovanjem navedenih činilaca objašnjava se izostanak približavanja Rusije i SAD u posthladnoratovskom periodu, uključujući i neuspeh „resetovanja“. U knjizi je prisutna i prognoza da bi do približavanja dveju sila u budućnosti moglo da dođe tek sa konstituisanjem zajedničkog identiteta/interesa, pod uticajem suštinskih promena u raspodeli moći i idejama elita. Autor u rastu Kine i njenom potencijalnom ekspanzionizmu vidi najozbiljniji činilac koji bi mogao da podstakne SAD da odustanu od hegemonističke politike i krenu putem stvarnog približavanja sa Rusijom. Samo „resetovanje“ omogućeno je manjim fluktuacijama u raspodeli moći i idejama elita do kojih je došlo uoči početka ovog procesa. Moć Rusije je u prvoj deceniji 21. veka narasla, dok su se SAD u isto vreme suočile sa poteškoćama u ratovima u Avganistanu i Iraku i svetskom ekonomskom krizom. Predsednik SAD postao je taktički pragmatični liberalni imperijalista Obama, dok se na čelu Rusije našao umereno liberalni državnik Medvedev. Ove fluktuacije ipak nisu bile dovoljne za trajnije i dublje spoljnopolitičke zaokrete dveju država, koji bi rezultirali njihovim približavanjem. Reprodukcija ustaljenih identiteta/interesa u toku „resetovanja“ i nove fluktuacije drugih činilaca dovele su do propasti ovog procesa u 2012. Da bi detaljnije analizirao otpočinjanje, tok i propast „resetovanja“, autor ga deli na tri faze: prvu (januar – septembar 2009), u kojoj su postavljeni temelji „resetovanja“ identifikovanjem oblasti u kojima dve države mogu da sarađuju i uspostavljanjem pozitivnije atmosfere u njihovim odnosima; drugu (oktobar 2009 – februar 2011), u kojoj su postignuti najvažniji rezultati „resetovanja“ (Novi START, zajednički pristup iranskom nuklearnom programu, saradnja oko avganistanskog sukoba); treću (mart 2011 – maj 2012), u kojoj se odnosi iznova zaoštravaju počev od pokretanja libijske intervencije, pa sve do Putinovog povratka na mesto predsednika Rusije. Pored hronološkog, u monografiji je prisutan i tematski pristup „resetovanju“ – njegovim razlaganjem na nabrojane oblasti bitne za približavanje i pojedinačne probleme u okviru njih. Na planu najtežih među njima (poput protivraketne odbrane i proširenja NATO) „resetovanje“ nije donelo nikakav napredak u sporazumevanju Moskve i Vašingtona, te se izvodi zaključak da ovi neuspesi daleko prevazilaze pomenute pozitivne rezultate i čine propast procesa razumljivom.

Actions (login required)

View Item