Vojna neutralnost i nuklearno oružje : između posedovanja i zabrane : slučaj Evrope i opcije za Srbiju

Kostić Šulejić, Marina (2024) Vojna neutralnost i nuklearno oružje : između posedovanja i zabrane : slučaj Evrope i opcije za Srbiju. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-332-8

Text 2024_Marina_Kostic_Sulejic_-_Vojna_neutralnost.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (5MB)

Abstract

Strategijski dokumenti Republike Srbije – Strategija za borbu protiv širenja oružja za masovno uništenje, Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane Republike Srbije – izražavaju jasno opredeljenje Republike Srbije da ne poseduje i ne razvija oružje za masovno uništenje i da aktivno učestvuje u sprečavanju njegovog širenja. Takođe, u Strategiji nacionalne bezbednosti navodi se da „proliferacija oružja za masovno uništenje, zajedno sa pratećim sistemima, po svojim posledicama predstavlja potencijalno najveću pretnju globalnoj i regionalnoj bezbednosti, pa zbog toga može biti ozbiljna pretnja bezbednosti Republike Srbije.“ Opasnost da oružje za masovno uništenje dođe u posed struktura nad kojima država nema kontrolu, posebno terorističkih grupa i pojedinaca, predstavlja posebnu pretnju bezbednosti. Srbija je takođe članica i drugih međunarodnih instrumenata za zabranu širenja nuklearnog oružja i primenjuje zaštitne mere Međunarodne agencije za atomsku energiju. Srbija je izuzetno posvećena daljem važenju i primeni NPT-a i smatra ga za okosnicu nuklearnog poretka danas. Kroz usvajanje postepenog pristupa nuklearnom razoružanju, uz uzimanje u obzir i bezbednosnih interesa država sa nuklearnim naoružanjem, i verujući da je dogovor velikih sila ključan za održavanje strateške i globalne bezbednosti, Srbija nije blagonaklono gledala na pokretanje procesa zabrane nuklearnog naoružanja koji je kulminirao usvajanjem Ugovora o zabrani. Želja da održi dobre odnose sa ključnim „stubovima“ svoje spoljne politike, od kojih tri apsolutno odbacuju mogućnost eliminacije nuklearnog oružja kroz Ugovor o zabrani, Srbiju stavlja u poziciju posmatrača globalnih zbivanja na svetskoj sceni bezbednosti i razoružanja. Onoj istoj sceni na kojoj je, kao što smo videli, Jugoslavija imala zapaženu ulogu. Samo bavljenje nuklearnim naoružanjem danas nije na listi prioriteta srpske diplomatije, a i sama oblast neproliferacije, kontrole naoružanja i razoružanja i u diplomatskim i u akademskim krugovima kao da je zaboravljena. Pritisak javnosti u pravcu podrške naporima ka nuklearnom razoružanju, pa i novim vidovima kontrole i smanjenja konvencionalnog naoružanja, ne postoji, i jedino oko čega se još ponekad koncentriše je smanjivanje količine malog oružja i lakog naoružanja i rutinsko obavljanje aktivnosti u okviru podregionalne kontrole naoružanja na Balkanu. Raspad evropske strukture kontrole naoružanja, kao i bilateralnih sporazuma o kontroli i smanjenju strateškog naoružanja između njegova dva najveća posednika SAD-a i Rusije, kao da je dodatno uspavalo ovaj region po pitanju inicijativa za razoružanjem. Ovo se svakako može pripisati i tome što su nekada najveći zagovornici nuklearnog razoružanja na Balkanu sada deo NATO-a, koja svoju strategiju odvraćanja i odbrane koncentriše oko uloge nuklearnog oružja. Međutim, šta bi drugo bila uloga vojno neutralne države kao što je Srbija do da se u ovakvom militarizovanom okruženju istakne i promoviše kao zagovornik mira, slobode od pretnji ratom i smanjenja mogućnosti da do njega dođe, kroz mere jačanja poverenja i saradnje u kakve se može ubrajati i kontrola naoružanja i razoružanje? Upravo je ova monografija imala za cilj da kroz razmatranje odnosa prema nuklearnom razoružanju i Ugovoru o zabrani nuklearnog oružja sagleda dve različite pozicije vojno neutralnih država u Evropi i utvrdi model vojne neutralnosti koji favorizuje zabranu nuklearnog oružja. Primeri Švedske, koja je sada NATO članica, i Švajcarske, koja još uvek nije potpisala Ugovor o zabrani iako je veliki promoter nuklearnog razoružanja, ukazuju na slučajeve vojno neutralnih zemalja koje su u svojim planovima bezbednosti i odbrane želele da uvrste i nuklearno oružje i verovale u njegovu ulogu odvraćanja. S druge strane, ukazuje se na slučajeve Austrije, Irske i Malte, tri vojno neutralne zemlje Evropske unije koje su usvojile Ugovor o zabrani nuklearnog oružja, stavljajući u prvi plan humanitarne aspekte upotrebe nuklearnog oružja i verovanje da samo efektivna eliminacija ovog oružja može pružiti garanciju da ono nikada neće biti upotrebljeno ili detonirano. U monografiji se pristupilo utvrđivanju karakteristika vojno neutralnih država koje će favorizovati posedovanje, odnosno zabranu nuklearnog oružja. Od varijabli koje su izdvojene kao potencijalno odlučujuće su: poreklo vojne neutralnosti, odnos vojno neutralne države prema SSSR-u i Nesvrstanima, odnos prema odvraćanju i NATO-u i kapacitet oružanih snaga i vojne industrije, stav o nuklearnoj energiji, prethodno posedovanje programa nuklearnog naoružanja i stavovi o dasadašnjem tempu i uspehu procesa nuklearnog razoružanja. Svaka analizirana država razmatrana je sa stanovišta ovih varijabli. To me je dovelo do zaključka da je model vojne neutralnosti koji favorizuje zabranu nuklearnog oružja onaj koji uključuje ili je uključivao: jak antiimperijalistički i antikolonijalni stav koji je nastao i usled okupacije ili kolonijalne prošlosti koje su uključivale i ograničenja na razvoj odbrambenih sposobnosti, kontakte sa istaknutim članovima NAM-a u prvim godinama nezavisnosti i uzimanje u obzir stavova SSSR-a, negativan stav prema budućem članstvu u NATO-u (ili snažnu podršku statusu neutralnosti), negativan stav prema konceptu odvraćanja, negativan odnos prema nuklearnoj energiji, odsustvo prethodnog posedovanja programa nuklearnog naoružanja, slabija privrženost i ulaganja u oružje i odbranu, što uključuje i odsustvo jake vojne industrije i stavovi da je dosadašnji tempo nuklearnog razoružanja bio neadekvatan i da je došlo vreme da konačno dođe do zabrane nuklearnog oružja. Ovaj model je utvrđen na osnovu karakteristika koje imaju Austrija, Irska i Malta kao države koje su prihvatile zabranu nuklearnog oružja, ali i Sveta Stolica, San Marino i Lihtenštajn, u odnosu na Švedsku koja je u vreme svog programa nuklearnog naoružanja bila vojno neutralna, i Švajcarsku koja i danas poziva na promišljanje zabrane nuklearnog naoružanja kako je to predviđeno Ugovorom o zabrani, zbog pogoršane bezbednosne situacije u Evropi i rata u Ukrajini. U skladu sa navedenim karakteristikama, model vojne neutralnosti Srbije ima više sličnosti sa švedsko-švajcarskim nego austrijsko- irsko-malteškim modelom. Ona je deo podregionalne kontrole naoružanja, ima političku tradiciju nesvrstanih, favorizuje odvraćanje i naoružavanje kao instrument zaštite neutralnosti i nezavisnosti, ima iskustva sa programom nuklearnog oružja dok je bila deo Jugoslavije i održava veoma uticajnu vojnu industriju. Pored toga, NATO snage se nalaze na teritoriji Kosova i Metohije i u Bosni i Hercegovini, što ovoj organizaciji daje snažan glas po pitanju naoružanja. Ni Rusija ni Kina nisu daleko u istom stavu da zabrana nuklearnog oružja nije pravo rešenje. S druge strane, od varijabli koje sam razmatrala kao značajne za odluku o zabrani nuklearnog oružja, Srbija i dalje održava moratorijum na nuklearnu energiju, iako uz veliki pritisak i razmatranje napuštanja ove pozicije, uz moguću izgradnju nuklearne eleketrane na svom tlu, uvođenja malih modularnih reaktora ili podelu tereta i učešće u upravljanju nuklearnim elektranama u Mađarskoj ili Bugarskoj. Takođe, i pored postojanja namere da razvija nuklearno naoružanje Srbija ima snažno jugoslovensko nasleđe po pitanju nesvrstanih i nuklearnog razoružanja, snažno protivljenje mogućem članstvu u NATO-u i snažnu podršku statusu vojne neutralnosti, kao i dalje jako antikolonijalno i antiimperijalističko usmerenje koje je odražavala kroz Pokret nesvrstanih. Takođe, ona je i kandidat za članstvo u EU gde sve tri vojno neutralne države usvajaju Ugovor o zabrani. Uz ova razmatranja, zaključak ove monografije i ujedno odgovor na pitanje koje ona postavlja je – NE. Ugovor o zabrani nuklearnog oružja nije logičan izbor za Srbiju, ali nije ni nemoguć ni neodbranjiv, ako se ima u vidu odsustvo inicijativa ka razoružanju i kontroli naoružanja za čiju promociju na svetskoj sceni Srbija može biti odličan kandidat.

Actions (login required)

View Item