Sukob nacionalnog i nadnacionalnog u Evropskoj Uniji - Ustavni identiteti

Novičić, Žaklina (2023) Sukob nacionalnog i nadnacionalnog u Evropskoj Uniji - Ustavni identiteti. Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd. ISBN 978-86-7067-323-6

Text Sukob-nacionalnog.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (5MB)

Abstract

Uporan problem u studijama evropskih integracija i međunarodne politike jeste kako definisati Evropsku uniju (EU). Henri Kisindžer je 2014. godine EU nazvao „hibridom“, a u ustavnom smislu opisao ju je kao „nešto između države i konfederacije, što funkcioniše kroz sastanke ministara i zajedničku birokratiju“ (Kissinger, 2014: 92). Ipak, to nešto ‒ neizrečeno, između saveza država (konfederacije) i (centralizovane) države jeste savezna država (federacija), inače duboki izvor frustracije za teoriju suvereniteta. Jer, federacija je u opasnosti čim se postavi pitanje suvereniteta, čega se pribojavao još Karl Šmit kada je savetovao: „Deo je prirode federacije da pitanje suvereniteta između savezne vlade i država članica uvek ostane otvoreno“ (Schmitt, 1928: 373). I generalno, jedan „antifilozofski, zdravorazumski pristup teoriji međunarodnih odnosa savetuje nam da izbegavamo močvaru suvereniteta i podstiče nas da se bavimo konkretnim, suštinskim pitanjima kao što su demokratija, zajednica i bezbednost“ (Waever, 1995a: 416). Problem je, međutim, u tome što suverenitet toliko prožima naš rečnik da se on ne može izbeći jednostavnim ignorisanjem ‒ pojaviće se kroz druge koncepte i na drugim mestima, „bilo u vezi sa kulturom, klasom ili rodom, sa zahtevima bezbednosti ili mogućnostima pravičnosti“ (Walker, 1993: 182). Tako se poslednjih godina, štaviše već duže od decenije, suverenitet uokviruje kroz koncept „ustavnog identiteta“, oko kojeg lome koplja ustavni sudovi širom Evrope u sukobu sa evropskim institucijama, pre svih sa Sudom pravde EU. Ustavni identitet je, u najkraćem, drugo ime za doktrinu o suverenitetu država članica u EU i ustavnim mogućnostima ograničenja evropske integracije. Za sad je u obliku jednog širokog pojmovnog okvira postavljenog u presudama nacionalnih ustavnih sudova u zemljama EU kao ograničenje koji se može primeniti na razne načine. Neki kažu da ustavni identitet predstavlja „pravosudno ‛nuklearno oružje’“ u EU (Faraguna, 2016: 521‒522), što bi, drugim rečima, značilo da ima defanzivni karakter oružja koje služi odvraćanju u nadi da neće biti upotrebljeno. U svakom slučaju, koncept ustavnog identiteta predstavlja „zvezdu u usponu“ u savremenoj debati o budućnosti EU (Schnettger, 2020: 9). U gotovo svim evropskim zemljama promišlja se o definisanju nacionalnog ustavnog identiteta, ako ne u kontekstu EU, onda u širem međunarodnopravnom ili istorijskom okviru (npr. Toplak & Gardasevic, 2017; Gutan, 2022). Ustavni identitet se u ovoj monografiji obrađuje u prvom navedenom smislu ‒ kao ustavno ograničenje evropske integracije ili kao svojevrsno bojno polje na kojem se sukobljavaju nadnacionalna i nacionalna vizija u EU, kako stoji u naslovu. Koncept ustavnog identiteta prva je formalizovala Francuska 2006. godine u reakciji na, najverovatnije, referendumsko odbijanje „Ustava za Evropu“ (2005), ali ga je ostavila u apstraktnom obliku bez previše objašnjenja. Nasuprot tome, nemačke ustavne sudije su ovaj koncept temeljno i dosledno elaborirale u okviru teorije demokratije u nizu presuda od 2009. godine, kada su koncept prvi put uobličile, što je zabeleženo i u našoj naučnoj javnosti (Novičić i Gajić, 2010). Već početkom prošle decenije bilo je jasno da će ovaj koncept uzdrmati temelj pravnog poretka i političke zajednice EU izražen u principu „prvenstva prava EU“ (Novičić, 2013), tim pre ako nemački slučaj posluži kao presedan za ostale zemlje. To se u međuvremenu potvrdilo u nizu daljih nacionalnih upotreba koncepta „ustavnog identiteta“, koje vrhune u medijski najistaknutijim primerima Poljske i Mađarske, odnosno u ratu oko „vladavine prava“ koji ove dve zemlje vode sa institucijama EU i pre svega, sa Sudom pravde EU koji je, na kraju, i sam prigrlio retoriku o „ustavnom identitetu EU“ (2022). Glavna teza ove monografije glasi da „ustavni identitet“ predstavlja doktrinu o suverenitetu država članica u EU, nasuprot doktrini o suverenitetu EU koju identifikujemo pod drugim imenom ‒ kao doktrinu „prvenstva prava EU“. Pitanje ‒ ko je, zapravo, suveren u Evropskoj uniji, države članice ili sama EU, proizlazi iz jedne šire rasprave ‒ o postmodernom (evropskom) poretku, kojom i započinjemo ovu monografiju.

Actions (login required)

View Item